Belgrade
-2°C
Moscow
-6°C

"Не треба гледати на Запад, ми за њих никада нећемо бити добри јер смо православци! Одавно би нас истребили када би знали да неће добити по зубима."  Владимир Путин
Новости
(окт 19, 2017)
Амерички државни секретар Рекс Тилерсон оптужио је Кину да је провокационим дејствима у Јужном Кинеском мору подрила међународни поредак.
   |    (окт 19, 2017)
 Скупштина Републике Српске усвојила је Резолуцију о заштити уставног поретка и проглашењу војне неутралности Српске, којом је дефинисана је неутралност у односу на постојеће војне савезе, те да територија Српске не може бити отуђена на било који начин мимо Устава и закона, нити јој се може утврдити и уписати друго својство.
   |    (окт 19, 2017)
Откриће велике количине нафте на спорној Голанској висоравни даје нову геополитичку димензију мешању Русије у сукобе у Сирији, рекао је Вилијам Енгдал.
   |    (окт 16, 2017)
„Сан о независности Републике Српске сањам и надам се да ћу га досањати. Живим за њу и њен сам човек. Нећу допустити никоме да је гази. Увек ћу да будем први у њеној одбрани и од тога не бежим као појединац“, каже председник Српске Милорад Додик за Вечерње новости.
   |    (окт 16, 2017)
Амерички дневни лист The New York Times објавио је да Северна Кореја има преко 6.000 хакера чији сајбер-напади били прилично успешни. Исти лист тврди да их Пјонгјанг користи да би натерао Запад да престане да игнорише званични Пјонгјанг.
   |   

КАКО НАДНАЦИОНАЛНА ЕЛИТА ВЛАДА СВЕТОМ

Светски познати и признати руски научник Андреј Иљич Фурсов, директор Центра за руска истраживања Московског хуманитарног универзитета, говорио је телевизији Russia о томе ко реално влада данашњим светом и куд ће он даље ићи.

Ево његових виђења и упозорења:

Без обзира што је интелектуални ниво елите у протеклих 50 година опао, огромна цивилизацијска достигнућа Запада су његово најјаче оружје.

Запад је постао господар света не зато што је имао индустрију, не зато што је имао војску, већ зато што у доба дугог 16. века – а дугим 16. веком историчари називају период од 1453., односно од пада Константинопоља до краја Стогодишњег рата, до 1648. године – до Вестфалског мира, када се формирао савремени систем државности.

Управо за ова два непуна столећа формирала се окосница, скелет западне елите која се развијала и стварала своје структуре.

Снага те елите је у следећем: као прво – та се елита формирала у веома сложеним историјским условима – много држава, револуције, сталне кризе. Она се адаптирала ка тим условима.

Као друго, та елита је разнолика. Знате, постоји такав принцип: у што се разноврснијој средини формира систем, што му је теже – то је елита јача. Елем, западна се елита формирала у веома сложеним условима.

Например, чак и ако данас погледамо Кисинџера и Бжежинског, или људе који су на нешто нижем нивоу, нипошто не желим да уздижем значај ове двојице, само их узимам као пример, онда треба имати на уму да су Бжежински или Кисинџер – професори, да су радили у академској средини, да су затим били у политици, па у адвокатским канцеларијама, након чега раде у наднационалним структурама и у Трилатералној комисији.

Дакле, то је искуство које се стиче приликом са променама и даје им виђење света које је принципијелно другачије него код незападних елита.

Ова специфичност западних елита почела је да се формира већ у 17-18. веку. Још једна веома битна ствар: западне елите – то су наднационалне структуре. Зато не треба да говоримо конкретно о енглеској, француској или немачкој елити, већ управо о општезападним наднационалним структурама и средствима организације која оне стварају.

Нема ничег демонског у тим наднационалним структурама. Чињеница да су се оне појавиле плод је уклањања веома битне противречности капитализма.

Ради се о томе да је капитализам – са позиције економије -јединствени светски систем, а са политичке – то је мозаик држава. Али, код различитих група – например у Француској, у Енглеској или Немачкој – код различитих група буржоазије постоје интереси које оне могу да реализују само прекршивши законе тих земаља, законе својих земаља.

Значи, њима су потребне наднационалне организације које ће им омогућити да реше те проблеме, а у случају потребе – да се под контролу ставе владе тих земаља.

На почетку, буржоазија није имала те структуре, па је преузела старе.

Године 1717. објављено је о настанку прве масонске ложе, али то није тачно. Масонске ложе су постојале још у 17. веку.

Тајне структуре су постојале у 17. веку, међутим њих су напунили новим садржајем. Масонске структуре у 18. веку не треба демонизовати, јер је већ у 19. веку било другачије, али у 18, у другој половини 18. Века, масонске структуре су одиграле огромну улогу у развоју Европе.

Оне су припремиле људски материјал који је у 19. веку створио, говорећи језиком марксизма – формациони капитализам.

Масони су 50 година припремали тај људски материјал – наднационални – који је решио многе проблеме капитала у 19. веку. Свакако, одлучујућу улогу у том 18. веку одиграле су масонске ложе Велике Британије, при чему су постојале две врсте: острвске ложе, које су радиле за Велику Британију и истицале потребу за патриотизмом и национализмом.

Оне су деловале по сјајном англосаксонском принципу – ми бисмо требало то да позајмимо, наши либерали би, пре свега, требало то да позајме – „right or wrong – my country“: није важно да ли је у праву или не – то је моја земља.

Постојале су и континенталне ложе, којима су такође управљали из Велике Британије, али су оне радиле на континенту, пре свега у Немачкој и одгајале су свој „материјал“ у духу космополитизма, поштовања либералних вредности. Другим речима: то је био рад за своју државу, Велику Британију, само на континенту.

То је рађено веома успешно. Например, немачке масонске ложе су успеле да изађу испод контроле британских тек 1870-их година, што је касније довело до два сукоба између Англосаксонаца и Немаца, али то је посебно питање. Главно је: историја капитализма – то је историја формирања његових наднационалних структура, јер се проблеми капиталистичког система не решавају на националном нивоу.

Капитализам је морао да створи наднационалне структуре. При чему, када је масонство постало неадекватно за задатке нове епохе, почеле су да настају принципијелно нове тајне структуре, њих називају парамасонским, али то није тачан термин – то су једноставно нове структуре.

Например, 90-их година 19. века Сесил Роудс и још неколико људи формирали су тајно друштво ради усаглашавања при управљању светским процесима. Оно постоји до данашњег дана, зове се „The group” или „We” – „Ми“.

Оно постоји до дан данас и ја немам директне доказе, али ми чини да управо они активно раде са Џулијаном Асанжем. Не само они, али раде и они.

Следећа фаза формирања наднационалних структура, на размеђу 60-70-их, почела је након што је Совјетски Савез показао како се за мало више од 24 сата може окупирати уз минималне губитке земља са трећом армијом у Европи.

Тада је постало јасно да је немогуће уништити Совјетски Савез, да га је могуће само угушити у загрљају.

Нова фаза развоја наднационалних структура западне елите имала је много циљева, али је један од циљева био да се у загрљају угуши Совјетски Савез. Тиме су се бавили Римски клуб и Трилатерална комисија који су припремали тај процес гушења, уз помоћ таквих структура као што су Међународни институт системских примењених истраживања у Бечу који је веома занимљива структура.

У формирању западне елите, које се одвијало у неколико фаза, веома битан тренутак се догодио 1902. године.

Дотад је супер-бака и супер-мама западне европске елите – британска краљица Викторија – била категорички против бракова између аристократа и финансијера. Пошто су у озбиљним династијама Европе били њени рођаци – унуке, унуци, рођаци – њу су слушали.

Годину дана након њене смрти – а она је умрла 1901. године – 1902. европска аристократија окупила се на незванични састанак и одлучила је да је могуће женити се потомцима из финансијских породица и удавати се за њих.

Значи, то је управо то уливање националних елита у наднационалне?

— Не, ради се о томе да су и аристократија и финансијски капитал – наднационалне структуре. Погледајте ко су биле унуке краљице Викторије – жена Николаја Другог…

А у чему је онда био проблем? Зашто је Викторија била толико против?

— Она је била против тога да се аристократија разблажује финансијерима. Она је сматрала да аристократија треба да остане аристократија. Али, то је већ била друга епоха, које се тиче сјајна прича Артура Конана Дојла, написана 1917. године о Шерлоку Холмсу, под називом „Његов последњи наклон“ („His last baw”).

Та прича се завршава прича потресним дијалогом између Шерлока Холмса и Вотсона. Шерлок Холмс – а све се одвија 1917. године, у пролеће – каже: „Хајдемо, Вотсоне, треба да кренемо“. Па додаје: „Ускоро ће да задува веома јак ветар“. А Вотсон му узвраћа: „Откуд вам то? Предвиђају лепо време“.

Шерлок Холмс мисли на нешто сасвим друго, па говори: „У овом променљивом свету, само се ви, Вотсоне, не мењате. Ускоро ће задувати тако јак ветар са Истока, да ће многи да погину. Али се ја надам да ће оно што остане бити јако, да ће преживети“.

Краљица Викторија је била такав непроменљиви елемент у променљивом свету. Мада, ту постоји велика тајна и мене је занимало да ли ће неко искористи ту скандалозну тајну за време прославе јубилеја краљице Викторије.

Ево о чему се ради: 1986. године су двојица енглеских биолога, практично доказали – мене су, у сваком случају убедили својом књигом – да је краљица Викторија не може да буде кћерка човека који се сматра њеним оцем. Он је био неплодан, а она је била носилац гена хемофилије. То је хемофилија нашег царевића Алексеја. Она се преноси по женској линији, она је њему пренета од мајке.

Викторија је била носилац тог гена, а њен отац, онај који се сматрао њеним оцем, није био носилац тог гена. Односно, под великом је сумњом да је Викторија – законита кћер својих родитеља.

Међутим, ту књигу су потпуно игнорисали 1986. Године. Да је то било признато – трећина европских династија, постала би нелегитимна. Зато су се сви правили да се ништа није догодило. Да књиге није било, да биолози свашта пишу. Али, ја мислим да ће доћи време и да ће књига тих биолога да експлодира. Не знам када ће се то догодити…

Андреју Иљичу, хтела бих да нам објасните утицај наднационалних структура на Русију, односно на онај део капитала, младог капитала, који је формиран након распада Совјетског Савеза и био изнет у стране банке. Да ли се тај капитал може сматрати инструментом утицаја на нашу политику?

— Свакако, ако сте оставили свој новац код комшије и можете да уђете у његов стан само ако вам отворе – сасвим је јасно да ће вам комшија објашњавати како треба да се понашате, у супротном нећете добити тај новац. Ово карактерише односе не само између Русије и, рецимо, Запада.

Почетком 40-их година прошлог века, када Британци нису активно ратовали против Хитлера, све до 1942. године, то је на крају досадило Рузвелту и он им је објаснио да су златне резерве које су Британци одвезли у Америку, почетком рата – то је био услов за америчку помоћ. Показао им је да могу да их изгубе. И онда, од 1942. године Британци су почели активније да ратују.

Пре тога су сматрали да ће у неком тренутку моћи да се договоре са Хитлером. Ако држиш нечији новац… постоји за то добар израз на енглеском,нећу гапреводити на руски јер звучи мало грубо. Ево, помоћник Никсона – Чак Колсон – је рекао: „If you get someone by the balls, all other parts of the body will come by themselves”.

Знам како да то пристојно преведем: „Ако држите некога за гениталије, сви остали делови тела ће доћи сами“. Исто се дешава са капиталима. Они људи који су сместили своје капитале у Велику Британију – постали су свакако осетљиви, зависни.

Постоји још нешто: ако плаћаш порез у Великој Британији, ако негде понудиш мито, макар један долар пингвину на Антарктику, ти ћеш за то одговарати у Великој Британији.

Зато је оно суђење нашим олигарсима – Абрамовичу и Березовском – било веома занимљиво: они су били обавезни да говоре под заклетвом – истину и само истину – зато су толико тога рекли…

У причи о Пинокију постоји моменат кад жаба доскакуће код Пинокија и Малвине и говори да се једна пијавица толико насисала крви да је почела да прича оно што не треба.

Ови људи, ове две пијавице које су се пресисале у Русији 90-их година биле су тада приморане да причају свашта, јер им је суђено у Британији. Толико тога су напричали. Као прво, дали су исказ да је практично сав капитал олигарха 90-их година – нелегалан. Чин крађе. Они су то, практично, доказали.

Сада нас чека окршај костура изнад провалије – Дерипаска против Чернова, Леваев против Гајдамака, а ја мислим да ће и они свашта испричати. То је готов материјал, како би се човеку у сваком тренутку поставило питање – а одакле новац? Дајте паре овамо…

Зато ме чуди наша публика која је овде вршљала 90-их година. Као прво, они су имали представу о капитализму коју су црпели из филмова о енглеским и америчким гангстерима – они су мислили да су паре капитализам.

Они не схватају да је то сложен социјални систем који ограничава капитал, а у његовим дугорочним и целовитим интересима обезбеђује експанзију. Другим речима, то није само капитал, то је грађанско друштво, то је држава, то је још много тога. Они су видели само џак на којем је нацртан долар и сматрали су да ће их- чим се они појаве са тим џаком – одмах примити раширених руку.

Неће раширити руке, највероватније ће рећи…

И то је наиван малограђански поглед о којем смо причали?

— Тако је, неће раширити руке и највероватније ће да кажу култну фразу из „Мог додира“: „Боље иди кући и умиј своје прљаво лице“. Штавише, у случају потребе могу и да га одузму. А што да се не одузме крадено?

Говорили сте да сумњате да је могућа експропријација…

— Ради се о томе, мислим, стиче се утисак да неке краткорочне проблеме, западна елита ће покушати да реши експропријацијом младог новца. Не само новца руских олигарха, постоји и афрички и из Латинске Америке, врло је могуће да ће замолити људе да дају новац. Можда ће неко то и сам да уради.

Мене је веома заинтересовала позиција Била Гејтса који је у неком тренутку рекао да ће врло мало новца оставити својим наследницима, већ да ће издвојити средства на потребе друштва.

Мени је потпуно јасно шта се на том плану догађа: човек добровољно улаже у „заједнички лонац“ светске елите купујући себи место у будућем свету. А шта је за њих будући свет – добро је објаснио Жак Атали који је суперидеолог мондијалистичке корпоратократије. Он је последње време је написао неколико занимљивих књига.

Код нас су превели његову књигу на актуелну тему „Како је преживети кризу“.

Атали је у последње време написао много књига, а ја бих издвојио две. Једна се зове „Сутра, ко ће да управља светом?“, а пре ње је објавио „Кратку историју будућности“.

Атали говори отворено да је потребно укинути систем финансијског капитала и прећи на глобалну расподелу у економији. А шта значи глобална расподела у економији? То је ванекономска контрола ресурса при којој више никакви долари, никакво богатство неће помоћи. Ту може да помогне да те приме, не мислим у буквалном смислу те речи, на барку, као у филму „2012.“. Дакле: питање је да ли ће те тамо пустити или не.

Бил Гејтс је поднео веома важну пријаву, он је показао да је спреман да уложи средства, односно – да је спреман да уништи свој млади новац.

Ко је Бил Гејтс?

Мени је смешно када часопис Форбс објављује листу најбогатијих људи. Или када се Ворен Бафет или Гејтс са својих тричавих 60 милијарди долара проглашавају за најбогатије људе.

Форбс само замајава људе. У стварности, сви реално знају да реална богатства поседују породице – такве породице као што су Ротшилди, Барухи, Рокфелери, који поседују билионе. Јер, сва права богатства припадају породицама.

Ко је Гејтс? Скоројевић. Али, без обзира на то, скоројевић зна своје место. Некада су нацисти имали слоган: „Док није касно – прикључите се нашем покрету“ . Сада је друга епоха и Гејтс је показао да је спреман да се придружи покрету будућности.

Да ли међу наднационалним елитама и националним постоји сукоб интереса, можда између неких њених група, шта се тамо сада догађа?

— Националне елите се сада налазе на таквом нивоу да је њима веома тешко да буду конкурентне наднационалним. Можда Кина једина има националну елиту са неком преговарачком позицијом бар у наредних десет година – елиту можда не за конкуренцију, већ као могућност да представи своју позицију наднационалним елитама. Они то себи могу да приуште.

Практично у свакој земљи елита је подељена на наднационални део и национални. Наднационални део је горе, а национални је ниже рангиран.

Западна елита се од 16. века формирала на наднационалном, општем североатлантском нивоу.

Веома је занимљиво како је настала западна елита. Теоретичари система знају да генеза система одређује његово функционисање.

Ви сте то једном назвали „невиђеном ствари“…

— Да, то је заиста „невиђена ствар“. Западна елита је формирана као наднационална, што се раније никада није догађало.

Како наднационална? Преко система затворених друштава. Корпорације су постојале и раније, али овде се ради о наднационалној привредној и интелектуалној елити. Њено формирање је почело у 16. веку. Њено „склапање“ се одвијало у Енглеској и ево на који начин. Када је Отоманска империја затворила Венецијанцима пут на Исток, представници венецијанских породица су почели да разматрају питање: шта да се ради? И одлучили су да ставе под контролу једну европску државу и оданде да руководе. Представници старијих породица који су живели у прошлости, као Вотсон, за разлику од Шерлока Холмса, сматрали да то треба да буде Ватикан. Међутим, представници старих династија схватали су да почиње нова доба, да је Ватикан слаб, нарочито што су Венецијанци делимично финансирали реформацију како би га ослабили. Зато су представници старих венецијанских породица одлучили да нова земља буде Холандија и заиграли су на ту карту.

Неколико венецијанских породица се преселило у Холандију. Ако погледате холандске мапе 16. века, видећете да је Холандија представљена у облику лава – венецијанског лава. Прошло је само 25 година. Венецијанци су, као паметни људи, имали једну од бољих обавештајних служби у Европи у то доба, ако не и најбољу, увидели да је Холандија рањива земља и да треба тражити друга. Та земља је постала, наравно, Енглеска. Енглези су били спремни на такав контакт. У то време Хенри VIII је хтео да се разведе од своје жене, а нису му дозвољавали да се разведе. Њега Венецијанци у том тренутку нису занимали. Пошто му Папа није дозвољавао да се разведе, он је тражио неког јерарха који би га развео. Обавештени људи су му рекли: „У Венецији постоји епископ који може да да дозволу“. Тај епископ је дошао, а са њим је и рабин. Та два човека дала су дозволу Хенрију VIII за развод. Он је заволео Венецијанце, Венецијанци су снабдели Енглезе својом обавештајном мрежом, Венецијанци су се толико инфилтрирали у британско друштво, иако их није било много, да су се крајем 18. века у британском Парламенту присталице Источно-индијске компаније – а тада је била у току борба између присталица и противника Источно-индијске компаније, коју су у своје време основали Венецијанци – себе називали „венецијанском партијом“. Ајнштајн је добро говорио да свет није појам квантитета, већ квалитета…

Прошло је још 140-150 година. Јал Маршах је 1930. године објашњавао европским банкарима: подржите Хитлера, он ће да поломи националне државе у Европи и добићемо Венецију величине Европе.

Венецијанци су одиграли важну улогу у стварању новог субјекта. Али, не само они: и Енглези и јеврејски капитал. Резултат је био наднационални субјекат који се даље само ширио и ширио, са логиком ширења.

Капиталистички систем се развија у циклусима. Постоје холандски циклус гомилања капитала, британски, амерички. Између циклуса се одвијају светски ратови и управо у тим периодима се догађа квалитетна промена у наднационалним структурама светског усаглашавања и управљања. То никако није светска влада. За постојање светске владе не би било потребно постојање оволиког броја клубова. Постоји 10-12 великих финансијских групација, а заједно са њима и велики глобални финансијски токови, које ти људе заједно „музу“. Као што је рекао један наш писац о тој „мужи“, постоје периоди „примирја за време суше“, а за кршење примирја следи – смрт. Генерално, све то функционише.

Светска елита сурово кажњава скоројевиће који покушавају да играју своје игре и да уводе своја правила. Историја са Кенедијем, са кланом Кенедијевих, веома је за то репрезентативна. Џона Кенедија су убили тако да то изгледа као јавно погубљење! Оним што се догодило и са другом и са трећом генерацијом те породице – светска елита је показала како пролази човек који у исто време покушава да приграби Федерални резервни систем, нуклеарну бомбу Израела и војску САД. Јер Кенеди је покушавао да истисне традиционалну организацију и да уведе специјалне јединице. Он је формирао зелене беретке. То је био паметан корак.

Као млад и паметан руководилац, Кенеди је знао да су специјалне јединице будућност. Он је био испред свог времена. Сада видимо како се мења војска, како време масовних армија одлази у прошлост. На том плану као да се враћамо у време пре 16. века.

Шта гледамо у Африци? Тамо ратују француски и украјински најамници, ратују племенске војске и приватне војне компаније. Нису то велике војске, али су мобилне. То је револуција у ратовању на делу. Кенеди је осећао да се нешто тако може догодити, али је он ушао у сукоб са америчким естаблишментом. Кад се изазивају такви људи и кад при том не попушташ, јасно је да ће уследити пацке, при чему веома непријатне, а са маслиновом гранчицом на челу.

Вратимо се на интересе светских елита. Осим што су ту власт и новац, оне су заинтересоване – како сте оценили у једном интервјуу – и за смањење броја становника на Земљи…

— О томе се већ отворено прича у Уједињеним нацијама и Унеску. На пример, 1948. године оснивач Унеска је бираним речима указао да треба прикочити демографски раст. Избацили су га због недостатка хуманизма. А на последњој конференцији УН било је отворено речено да треба смањити број становника на планети, а још је наглашено и да треба да се смањи потрошња. Чија потрошња да се смањи? Зар у Африци, где и овако умиру од глади или у Индији где је високи ниво морталитета?

Постоји организација „Worldwide Forum“ – друштво за заштиту дивље природе. У њој се отворено прича да треба заштити природу, јер је превише људи на планети, да треба смањити притисак на њу. Јасно је због чега се све то чује. Људи у Африци и Индији су сувишни са тачке гледишта постиндустријске епохе.

У време индустријске епохе била су потребне радничка класа и бројна средња класа, а постиндустријској епохи то није потребно. Мислим да реални број становника на Земљи не 7 већ 9 милијарди. Верујем да Кина, Индија и Африка имају више становника него што се говори. Неки крију реалан број становника у својој земљи, неки нису у стању да их тачно преброје.

Постоји још једна озбиљна претња везана за претерану настањеност планете. То је „slum people“, сиротиња. Ње је 2000. године била једна милијарда… То је огромна маса људи који испадају из социјалних процеса и прелазе у некакву социобиологију. Фавеле у Рио де Жанеиру имају своју субкултуру инцеста и нагонску тежњом за разбојништвом.

Према прогнозама стручњака, 2030. године сиромашна предграђа више неће моћи да задрже то становништво. Оно ће да похрли тамо где је чисто и светло. Њега ће, наравно, заустављати, њега ће уништавати…

Значи, у току је економска, социјална регресија.

— То су људи који су на граници преживљавања и, када се пред њима нађе питање – или смрт или кретање било где, они ће кренути као леминзи…

Управо под утицајем услова живота драстично се мења и психа…

— Тачно. Они могу да се претворе у војску људождера. Из Африке већ стижу такви извештаји. Премештање тих маса становништва може да буде и фактор смањења бројности становништва. Протеклих 50-60 година је показало да никакви вируси сиде не могу да реше проблем смањења броја становника. Те проблеме традиционално „решавају“ глад и ратови.

Хоће ли на то утицати генетски модификовани производи и пропагирање истополних бракова?

— Реално број становника може да се битно смањи у случају геоклиматске катастрофе или великог рата. Јер после ратова обично уследе глад и болести. Након Првог светског рата је обична шпанска грозница покосила огроман број људи. Безмало исто колико је погинуло…

Дакле, то је циљ који је себи поставила светска влада мада то не признаје…

— Муж британске краљице, који надзире „Worldwide Forum“, рекао је да би он у другом животу желео да се врати на Земљу као смртоносни вирус, како би једном и засвагда решио проблем пренасељености планете.

Сада УН постављају задатак смањења броја становника на Земљи, а све такозване еколошке организације траже то исто. Обратите пажњу на мутација која се догодила са бившим социјалистичким покретом. Јер догодила се „екологизација“ социјалистичког покрета. Као социјалистички, он је иживео себе, сада је то све еколошко. Екологизам је својеврсна идеологија светске елите јер она жели да смањи број становника и да их стави под већу контролу. Немогуће је чиповати девет милијарди људи, али је могуће две милијарде.

Шта је то глобализација? Кисинџер је рекао да је глобализација нова реч за амерички империјализам. Али постоји и други смисао глобализације. Постоји сјајан јапански аутор Кеничи Омаја. Он је аутор бестселера „The Borderless World“ – „Свет без граница“. Написао је и други „The End of the Nation State“ – „Крај националне државе“. На омоту те књиге је мапа света са отприлике 150 зелених тачака. Те тачкице су енклаве где је чисто и где има светла. То је, на пример, Сао Паоло, али не и Рио де Жанеиро. То је област Токија, то је и Сингапур, али ту нема Тајланда. То су Шангај и Пекинг, Санкт Петербург и Москва.

Те тачке су између себе повезане зеленим линијама. То су авиони, а у случају океана – море. Зоне које се налазе ван енклава – не улазе у глобализацију. Део онога што је изван тих „зелених тачака“ контролишу криминални кланови – као у Сомалији, например. Нешто контролишу подивљале историјске архаичне структуре.

Почетком 90-тих година читао сам једног француског новинара и приметио сам нешто занимљиво. Он је написао: „Ако су у првој половини 20. века различити антисистемски покрети у Африци и Азији покушавали да се одмах експонирају, сада се ради другачије. Уимају под своју контролу неку територију и та територија престаје да контактира са остатком света. То је испадање из света. Парадоксално је, али савремене компјутерске технологије, омогућују да формално испадаш из света, али можеш са њим да комуницираш уз помоћ рачунара. На бази ових постиндустријских технологија расту варваризација и архаизација модерног света…

То је очекивано…

— Ја сам страствени љубитељ Толкина. То је озбиљна „фентези“. Постоје и друге ствари. На пример, „Хари Потер“. Не мислим на књигу, већ на филм. То је невероватан идеолошки инструмент. Људи који се баве историјом црквених редова одлично знају да то је реклама реда Хоспиталаца, односно Малтешког реда, који у светској елити врши веома битну функцију – повезује Ватикан са енглеском службом MI-6 и CIA.

Осим тога, филм „Хари Потер“ говори младим генерацијама: погледајте, постоји хијерархија и постоји магијска власт. Систем власти у школи Хогвортс је апсолутно недемократичан. Замислите ситуацију: после 30 година, свет је у кризи и долази човек који физички личи на одраслог Харија Потера, који говори људима, који су већ донекле архаизовани: Ја сам магијска власт, ја ћу да решим ваше проблеме. Код њих ће у глави нешто да проради и они ће се сетити нечега што су гледали у детињству и што је код њих изазивало пријатне емоције.

Филм „Хари Потер“ је невероватан психолошко-историјски инструмент великог домета. То ће кроз 25-30 година бити веома јака ствар. Можемо да аплаудирамо људима који су то смислили. У таквим филмовима увек постоје битни цитати који познаваоцима показују о чему се ту, заправо, ради. У прва два филма о Харију Потеру постоји лик – Дамблдор – учитељ. Глуми га човек – касније је умро, па су га заменили – који је апсолутна копија Џона Диа. Он је сада мало познати лик, али људи који се баве историјом тајних друштава и Енглеском 16. века, знају да је он био астролог и математичар, један од руководилаца обавештајне службе Елизабете I и да је своје извештаје потписивао са „агент 007“. Ди је био ученик Венецијанаца. Он је разрадио најбитније, са тачке гледишта филма „Хари Потер“. Он је разрадио теорију „Зелене империје“.

„Зелена империја“ је Енглеска која у исто време контролише Северну Америку и Русију. Он је био веома практичан човек. Радио је у Прагу, а његов син је радио у Русији. За време Руске смутње почетком 17. века, његов син је под презименом Дијев радио у Русији као фармаколог и лекар, између осталог је припремао отрове. Историчари сматрају да је управо он помогао да се отрује Михаил Скопин-Шујски, сјајни ратни командант. Да је тровање обављено по наруџбини Дмитрија Шујског – брата цара Василија Шујског, који није имао деце а Дмитриј Шујски је желео да постане његов наследник, а у томе му је страшно сметао царев рођак којег је зато требало отровати. Неки сматрају да је само човек са презименом Дијев могао да направи такав отров.

Енглези су крајем 16. века имали разрађен пројекат успостављања протектората над Русијом који није био реалан крају 16. века. Узгред, идеја Ротшилда о формирању трансатлантске наднационалне заједнице у коју ће се утопити Сједињене Државе и цела Северна Америка – то је умногоме понављање плана „Зелена империја“ Џона Диа. Погледајте како су Ротшилди сада активни у Северној Азији, укључујући Кину.

То што су нам у „Харију Потеру“ показали Џона Диа – а он личи као да је пресликан – то је сигнал. Не треба то демонизовати и правити од тога неку конспирологију. То је обичан начин комуникације међу тајним друштвима. Људи који знају – разумеју о чему се ту ради.

Код нас често демонизују масоне, демонизују тајна друштва. Истина је: ти људи имају контролу над влашћу, имовином и информацијама. Кад чујем питање – како то шачица људи може да манипулише социјалним процесима – имам два одговора на такво питање. Један ми је сугерисао добитник Нобелове награде Кругман, а други је мој. Кругман је рекао да модерна политичка економија показује да људи који контролишу информације могу да манипулишу огромним људским масама. А мој одговор је „дечији“ и своди се на питање: међу десет вукова и сто оваца – ко представља већину? Мислим да је одговор потпуно јасан.

На крају наше емисије, хтела бих да вам поставим питање нашег гледаоца Марка Шабалина. Он вас моли да нам испричате о вашем односу према Владимиру Путину и генерално према нашој власти. О томе каква је наша позиција данас у геополитици и можда, шта нам је чинити даље?

— Шта нам је чинити даље? То је питање за нашу власт. Она треба да се баве таквим питањима. Ја сам научник, бавим се науком, бавим се истраживањима. Што се наше позиције у геополитици тиче, Путин је за време свог првог председничког мандата рекао да је распад Совјетског Савеза био – геополитичка катастрофа. Додао бих да се догодила и социјална катастрофа. Не само у Русији већ у читавом социјалистичком блоку. Број људи који су пали у сиромаштво – просто је незамислив. Године 2002. изашао је извештај УН о сиромаштву са следећим бројкама: 1989. године је у социјалистичком делу Европе у сиромаштву живело 14 милиона људи. То није било много. А 1996. године – после само седам година – у Источној Европи и европском делу СССР много већи број људи је запао у сиромаштво…

Колико већи?

— У беди се нашло 168 милиона људи! У истом извештају УН пише да је то највећи у историји погром средње класе: научника, лекара, официра, наставника, квалификованих радника. Распад Совјетског Савеза је зато био огромна катастрофа како за Совјетски Савез, тако и за Источну Европу.

Јесенас сам био у Прагу и од људи који већ дуго живе у Чешкој чуо да је многе Чехе срамота што су 1989. године стајали на Вацлавском тргу. Није све срамота, али многе јесте. У Румунији, према испитивању, 64 одсто становништва сматра да су најсрећнија времена била у време владавине Чаушескуа, а овог лета је у Берлину прави хит била мајица са натписом: „Вратите ми мој Берлински зид. Направите га за два метра вишим“.

Мислим да данас, 20 година након распада Совјетског Савеза, многи схватају да је то била геополитичка и социјална катастрофа. Најбитније је оно што се догодило са тачке гледишта геополитике. Горбачов и Јељцин су нагло сузили коридор својих могућности. Јељцинов коридор био је ужи него коридор могућности Горбачова, који је био руководилац државе са нуклеарним наоружањем. Та држава је могла да нанесе непоправљиву штету САД. Може то и сада, али то не може да се упореди са могућностима из 1985. године. После Јељцина се тај коридор сузио још више. Путин је током своја прва два мандата председниковања тај коридор проширио.

Главну је улогу одиграо Горбачов. Он је главни „лош момак“. Јер, ако си имао нуклеарно наоружање и ако си 1989. године све предао – онда си нагло ограничио могућности игре за следеће генерације руководилаца. Све се догодило 1989. године. За време састанка на Малти Горбачов је предао све или скоро све. То и јесте била геополитичка катастрофа о којој је говорио Путин.

Превела Марија Петрова

Извор: Факти

ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ

"ГАЗЕТА" ВАМ ПРЕПОРУЧУЈЕ

Апликација Газета

ИСТАКНУТИ ПАРТНЕР АГЕНЦИЈЕ ГАЗЕТА

ГАЗЕТА ПРОМО ВИДЕО