Belgrade
-2°C
Moscow
-6°C

"Не треба гледати на Запад, ми за њих никада нећемо бити добри јер смо православци! Одавно би нас истребили када би знали да неће добити по зубима."  Владимир Путин
Новости
(јул 13, 2018)
Доналд Трамп је са нотом тријумфализма објавио да је задовољан исходом самита NATO у Бриселу, а нарочито тиме што државе чланице алијансе дубље завлаче руку у своје државне касе за њено издржавање.
   |    (јул 10, 2018)
Рукумија – Ако се решимо на духовну обнову, све потребно за живот у Србији и српским земљама ћемо имати. Ако иштемо Царство небеско, све друго ће нам се додати – рекао је Господ. И још рече – Небо и земља ће проћи, а Моје речи неће проћи.
   |    (јул 10, 2018)
Европска унија какву данас познајемо ускоро би могла да постане ствар прошлости! Америчка обавештајна агенције ЦИА Стари континент у блиској будућности види сасвим другачије – подељен на три дела – „нову“, „стару“ и „православну“ Европу, којој би припадала и Србија.
   |    (јул 07, 2018)
Руска прасовлавна црква упозорила је Цариградску патријаршју да се не игра са јединством православног света. Не само најоштрије досад, него и са паралелом-упозорењем које указује на далекосежне последице. Други јерарх у Московској патријаршији – митрополит Волоколамски Иларион – био је више него отворен и јасан, а није, наравно, ово изговорио у своје име:
   |    (јул 07, 2018)
Вашингтон је променио средства након што претња санкцијама није успела. На њихову жалост, ТHAAD није баш добар. У настојању да убеде Делхи да смањи своје одбрамбене везе са Русијом, САД су извршиле значајан притисак на Индију, усмеравајући се на план ове земље да стекне С-400 платформу ваздушне одбране дугог домета.
   |   

ПОДСЕЋАЊЕ НА РАСПРАВУ ОБЈАВЉЕНУ 1964. ГОДИНЕ: КРАЂА СРПСКОГ ЈЕЗИКА (ПРОФ. ДР ЛАЗО КОСТИЋ (1897 – 1979)

Лазо Костић своју расправу објављену под овим називом 1964. године у Бадену, Швајцарска, почиње констатацијом да су Хрвати једини народ на свету који нема свој језик, позивајући се на познатог етнографа Гијома Лежана, који је у својој књизи “Етнографија Европске Турске” навео да не постоје двојица слависта чије се мишљење подудара по питању шта су Хрвати, којим језиком говоре и како су географски распоређени.

Сам Ватрослав Јагић, најпознатији хрватски слависта, коментарисао је став Јосифа Добровског који је “држао само кајкавски дијалекат Хрватске, према фактичким односима оног времена, као хрватски, све друго било је за њега илирски или српски.“ (стр. 6.)

Са Добровским слагао се и Павле Јосиф Шафарик који је у својим делима наводио да се српски језик говори у Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини, Славонији и Далмацији: “И за њега су само три раније жупаније провинцијалне Хрватске, где се углавном кајкавски говорило, неспорно хрватске.” (стр. 6.) С друге стране, Јернеј Копитар кајкавске Хрвате сматра чистим Словенцима, а за праве Хрвате признаје само приморске чакавце. И он све штокавце сматра Србима, па каже: “Под српским (језиком) ми овде разумемо оно што се довољно неисторијски, назива илирским… Предео српског дијалекта се простире од Истре, преко Далмације, Хрватске Крајине, Босне, Србије, Бугарске до колонија исељеника из ових земаља у Славонији и Јужној Угарској.“ (стр. 7.)
Копитар хрватски језик сматра подврстом словеначког, а сви аутори његовог времена слажу се у мишљењу да хрватским језиком говоре заправо бегунци из Хрватске, расељени по Аустрији и Угарској.

Такво гледиште потврђује и Ватрослав Јагић у студији “Словенски језици” у којој пише: “Чакавски дијалекат Северне Далмације, Истре и острвља звао се одвајкада хрватски… У Северној Хрватској, северно од река Купе и Коране до Муре, а источно преко Сиска до Вировитице, влада одвајкада кајкавски дијалекат, врло близак са језиком западних суседа Штајерске, али ипак не идентичан. Сад га народ зове хорватски, а до краја XVII века цео предео између Саве и Драве звао се Славонија; својој латинско-мађарској форми имена одговарало је у народном језику означавање “Словенско краљевство” или “Словенски”, отуда и назив дијалекта ”Словенски језик”, како се изричито зове у штампаним делима XVI и XVII столећа. Можда се некад овај дијалекат под истим именом простирао и преко Вировитице; али је за време Турака данашња Славонија добила ново становништво које је дошло с оне стране Саве и говори штокавски. Због тога је кајкавски дијалекат сада ограничен на северозападни део некадашњег Регнум Славониае , који од краја XVII века носи име Хрватска…  Штокавски дијалекат Северне Далмације и Босне (са искључењем Дубровника и Боке) добио је из верских разлога, исти назив (хрватски) да би се разликовао од (језика) источног православља чији се припадници називају Србима.” (стр. 10-11.)

Костић наводи и читав низ аутора из XVII и XVIII века који праве јасну дистинкцију између српског и хрватског језика, па хрватски идентификују као чакавски и лоцирају на приморску Далмацију и хрватске крајеве на северу на које се она наставља. Босански, славонски и дубровачки говор се од њега јасно разликују и идентификују као српски. О томе су писали Бартол Кашић, Јоханес Луцијус, Пергошић, Врамец, Антон Веранцијус, Јурај Крижанић. Јоханес Луцијус је писао у XVII веку: “Ипак Далматинци и њима суседни Словени не зову језик словенским, него хрватским или српским, према томе који је дијалекат у питању.” (стр. 12.) Костић каже: “Тада су Далматинци свој језик (чакавски) називали хрватским, али је још тада, по сведочењу Луцијуса, у половини XVII века, било Срба у Далмацији и њеној околини. Јер су ваљда само Срби називали свој језик српским?” (стр. 12.) Већ тада се чакавски као хрватски језик разликује од кајкавског који се историјски назива словенским, заправо је словеначки. О томе у прошлом веку пише и Иван Кукуљевић, осврћући се на загребачког бискупа Петра који је живео од 1610. до 1667. године: “Петретић зове своје кајкавски, или како вели: „Загребачко наречје” увјек словенским језиком, знајући добро да права хрваштина ступив преко Саве, а поглавито преко Купе почима.” Хрвати се тако врло јасно територијално лоцирају јужно од северног тока Саве, као и јужно од реке Купе. То се слаже и са другим историјским изворима који сведоче да су Хрвати живели на подручју данашњег Кордуна, Баније, Лике, Босанске Крајине и Далмације изнад Шибеника, одакле су се пред Турцима разбежали и готово историјски нестали.

Тај исти историчар Кукуљевић, говорећи у Сабору Краљевине Далмације, Хрватске и Славоније, прецизирао је: “Језик онај што га наш народ хрватски испод Окића, око Самобора, у Загорју и Турову пољу говори, није по законима језикословља чисти хрватски, премда се сад тако зове… Тим управо именом словенским називао га је сав наш народ још у XVII и XVIII вијеку. (стр. 12-13.) Други хрватски историчар који се пре свега бавио књижевном историјом посебно је значајан, то је Драгутин Прохаска, кога Костић цитира: “Католички босански писци називају скоро увек њихов језик “босански”, “хрватски” називају сасвим ретко језик они који стоје на далматинском, дакле специјалном хрватском земљишту… Спомиње фратра Дивковића, који свој језик назива “босанским”, а писмо, ћирилицу, српским. Затим писац наставља: “Специјално српски зову се православни Босанци: многобројни докази за то налазе се у српско-православној књижевности.” (стр. 13.)

Сплитски племић др Петар Маркије почетком XИX века формирао је Академију словенску, а за словенски језик каже да је у Далмацији општи матерњи, а за све време постојања Академије “никад се није чула ни објавила реч о хрватском језику у њој.” (стр. 13.) Негде у исто време Модрушић је написао трактат у коме је навео: “Упиташ ли тако којом приликом старо или младо, осим војаках, који су ето у најновије доба по војнах заповиедих итд. од поглавара хрватскоме привикли, којим језиком говори, одрећи ће ти: рацким или славонским. А покрстиш ли га сам оним, надне те с истим и с истоименога му земљишта изсмијехавати и гласу на ругло изметати.” (стр. 14.) Како Костић коментарише, “они су дакле, свој језик називали српским (рацким) или славонским. Само су ислужени војници казали кад-тад да говоре хрватски, јер су на војсци тако инструирани. Ако би иначе неко други то казао свет би га извргао руглу.“ (стр. 14.)
Костић наводи и списе професора Универзитета у Будиму и католичког свештеника, иначе песника и археолога Славонца Матије Петра Катанчића, који је крајем XVIII века писао: “Хрвати – ово причам по свом знању – нас Траце (Раце) и Илире, који се од њих у дијалекту знатно разликујемо, зову све Власима.“ (стр14.)

Значи, Власима је називан сваки штокавац, без обзира да ли је био православац или католик: “У истој књизи (будимско издање 1778.) пише Катанчић да Црногорци, Србијанци, Бошњаци и Срби у Угарској говоре истим језиком којим и Далматинци, а да се од Хрвата разликују (стр. 108.).” Није нимало случајно што Ватрослав Јагић за кајкавски хрватски говор каже да је “прави језик који је у литератури пуна четири столећа заузимао сасвим самостални положај.” (стр. 15.)

Поред Миклошића и Станко Враз је 1843. године писао да је једино чакавски прави хрватски језик и да се говори у приморју, задарској области и на приморским и далматинским острвима. И Иван Броз, познати филолог, 1886. године у књизи “Цртице из хрватске књижевности” пише: “Године 1857. написао је Ђуро Даничић, мимо Вука најбољи зналац језика хрватскога, расправу, у којој је показао разлике између језика хрватскога и српског, држећи наречје чакавско за језик хрватски, а наречје штокавско за језик српски, док му је наречје кајкавско било особито наречје језика словенског. Бавећи се непрестанце око језика хрватског, тај је велики учењак изучио све појаве језика хрватскога и хисторију његову, као нико прије њега.”(стр.15.)

Фра Грга Мартић, чувени босански фрањевац, 1858. године у писму Друштву српске словесности каже да је босански језик српски, а познати далматински научник Натко Нодило тврдио је да су Срби штокавци, а Хрвати чакавци. И следбеник Људевита Гаја, Фран Курелац, велики ауторитет у лингвистици, сматрао је да је српски језик штокавски, словеначки кајкавски, а хрватски само чакавски.Према Балтазару Богишићу могло се спорити да ли су прави Хрвати кајкавци, чакавци, или насељеници у Угарској и Бургенланду, али их није ни могао замислити ван тих простора.
Познати руски дипломата и историчар, Алексадар Фјодоривич Гиљфердинг, у делу “Путовање по Херцеговини, Босни и Старој Србији” запазио је колико је јака српска национална свест код свих православних Срба, без обзира где живе, док за Србе католичке вере каже: “Србин католик одриче све српско, пошто је православно и не зна за српску отаџбину и српску прошлост. Код њега постоји само ужа провинцијална домовина; он себе назива Босанцем, Херцеговцем, Далматинцем, Словенцем, према области где се родио. Он свој језик не зо-ве српским, него босанским, далматинским, словенским итд. Ако он жели уопштити појам о том језику, назива га нашким језиком. Он пита на пример странце: “Умијете ли ви нашки.” Но који је то “нашки језик” он не уме да каже. Он зато не зна да тај језик назове својим правим именом, јер он сам нема општу отаџбину, опште народно име, ван своје уже области, у њега је само једна отаџбина: Римокатоличка црква.” (стр. 17.)

Слично пише и хрватски филолог Марсел Кушар: “Словенски српско-хрватски дијалекат који влада у Далмацији зове се у устима тамошњег народа хрватски језик у целој северној и средњој Далмацији и на острвима тог дела Далмације. У јужној Далмацији од Неретве па све до краја, као и на острвима Корчули, Ластову, Мљету и мањим около Дубровника, католици одговарају кад их неко пита како говоре само речју “нашки”… (док православни по самом Кушару, кажу увек да говоре “српски језик”. (стр. 18.) Већи број аутора је писао како су Хрвати пре више векова заборавили и своје народно име, изгубили историјско памћење и остали без народне свести.  Између два рата хрватски политичар и публициста Милан Банић писао је: “Не само да су Срби продрли у најзападније делове Хрватске, него је српство дало хрватству нов прилив свјеже крви, унијело му је у менталитет дио своје тврдоће и свог активизма, ослободило хрватску народну душу наметнуло хрватству свој говор, своју народну пјесму, добрим дјелом своје обичаје и навике.” (стр. 18.)

И страни аутори износе сличне ставове. Тако, на пример, немачки слависта из прошлог века Ернест фон Еберг пише да се српски језик говори широм Србије, Босне, Херцеговине, Црне Горе, Далмације, Славоније и источног дела Хрватске, док Рудолф Рост пише да се хрватски језик говори само у загребачкој, крижевачкој и вараждинској жупанији и да је много ближи словеначком него српском. Слично су мислили Јохан Кристијан фон Енгел, Лудвиг Албрехт Еберхарди и Никола Томазео. А у књизи “Дубровачка књижевност” дубровачки католички каноник дум Иван Стојановић истиче: “Познати повјесничар Енгел кори Златарића што језик Далмације зове хрватскијем, те каже да је то посве криво, пошто је тај језик чисто српски, а да се име хрватско спомиње само ради тога, што је Далмација била неко вријеме у политичкијем свезама с Хрватском ради Угарске.“ (стр. 21.)

До илирског препорода Хрвати уопште нису имали никакав књижевни језик, а било им је врло нејасно шта је то уопште хрватски језик, али ни један једини аутор није штокавски сматрао хрватским, него искључиво српским језиком. Сви историјски документи сведоче да су све до XVII века сви штокавци себе називали Србима, а чакавци Хрватима. Тек у XVII и XVIII веку католички аутори покушавају замаглити суштину српског језика називајући га илирским или словенским. С друге стране, у XИX веку, кад се већ размахао илирски препород, већи број европских слависта је хрватски језик сматрао за један од дијалеката српског, попут Миклошића, Лескина, Фредерика Густава, Ајнхофа, Јохана Северина Фатера, Розена Фридриха, Карла Брукмана, Вигинда или Пјера Ларуса. Чини нам се, све у складу с оним што стоји у Речнику италијанског језика Николе Томазеа: “Српски језик… је један од четири идиома, не дијалекта словенских народа… Говори се у Босни и Херцеговини, Загорској Далмацији и у Србији. Хрватски дијалекат, као и њихова раса само су дегенерације.“ (стр. 27.) Види: Ницоло Томмасео, е Бернардо Беллини – Дизионарио делла лингуа италиана. Во -луме љуинто , с.в. Торино 1929, где стоји: „Ил диалетто цроато, цомме раззала, е уна де-генеразионе.“

Зашто је хрватски језик историјски био осуђен на пропаст? За разлику од Србије и Бугарске, где је народни језик био општеприхваћен и од феудалне господе, а словенски језик постао и језик богослужења и књижевног стварања, у средњовековној хрватској држави латински је био искључиви службени језик, тако да за двеста година постојања Хрватске, од Људевита Посавског до Петра Свачића, није остао ниједан писани траг на словенском језику, чак ни натпис уклесан у камену. По губитку државне самосталности уговором Пакта конвента из 1102. године допочетка XIX века латински је такође био једини званични језик, а када је на Пожунском сабору целе Угарске, 1805. године, донета одлука о обавезности мађарског језика, Хрватски сабор је изразио неслагање, захтевајући да се задржи латински јер су, како пише Фердо Шишић, “на овом језику – који је исто тако стародреван као и ово краљевство и њезин устав, написани сви закони и записници, а кад би се укинуо, онда би пропала и култура и народ, који не би коначно више разумијевао својих права и закона.” (стр. 35.) Али је ипак Хрватски сабор 1827. године донео одлуку да се мађарски језик као обавезан уведе у све хрватске школе, да би га деца сваки дан учила.

а) Странци вође илирског покрета

Немачки публициста Гилберд ин дер Маур писао је уочи другог светског рата: “Српска раја није преузела језик османлијских господара. Друкчије је било у хрватским и словеначким пределима. Ту је “образовани” говорио немачки, латински, чак и маџарски. За народ и за народни језик није се нимало старао горњи слој ограничен на страно дворско племство.”(стр. 42.) Хрватски језик је вековима толико запостављан да је пао у заборав, упечатљивије него што се то десило Шкотима, Велшанима или Ирцима. Зато се предводницима илирског препорода чинило лакшим да готов и развијен туђи књижевни језик, српски, прихвате и као свој. То је деловало толико гротескно да је, 1852. године, Антун Мажуранић писао: “Најугледнији наши људи нису могли складно и углађено ни десет речи проговорити нашим језиком… Још прије неколико година скоро нитко није знао за старију дубровачку литературу, и тко је што знао, не могаше је разумети. Већина учених Хрвата није ни знала да су Хрвати, а и они који су се држали за Хрвате нису хтјели Хрвата из другог краја признати за Хрвата.” (стр. 44.)

Пре илирског препорода српски, штокавски језик није говорио ниједан Хрват, али су говорили Срби католици. Предводници илиризма из политичких разлога нису хтели да тај језик назову српским, али им се чинило непримереним да га представе као хрватски, па су прибегли невероватној мимикрији представљајући се припадницима изумрлог балканског народа – Илирима. Чинило им се згодним да под појам илирства подведу и Хрвате и Србе, претендујући да пре свега дефинитивно однароде католичке Србе. Вође илирског препорода су “били углавном странци; главни актер, Лудвиг (“Људевит”) Гај био је Немац, рођен у Хрватској са матерњим језиком немачким (тек му се отац доселио у Хрватску).” (стр. 45.) Гај потпуно отворено 1846. године говори о ономе што је постигао. “Сав свет зна и признаје да смо ми књижевност илирску подигли; ну нама још из далека није на ум пало икада потврдити да то није српски већ илирски језик; па се поносимо и хвалимо Богу великом што ми Хрвати с браћом Србљима сада један књижевни језик имамо.” (стр. 46.) Искрено је жалио што Павле Ритер Витезовић своју осмотомну српску историју није написао на народном, српском, него на латинском језику. Полемишући са Антом Старчевићем, Људевит Гај даље истиче: “Како да се препиремо што је код Србљах народно, што ли није; код Србљах, код којих је од олтара до чобана ништа бити не може што не би народно било. Код Србљах, од којих ми језик у својој мудрости и у свом богатству, и обичаје у својој изврсности и чистоћи учити морамо ако хоћемо да илирски живот обновимо.“ (стр. 46.)

Главни Гајев сарадник Иван Деркос био је још отворенији у погледу језичких и правописних реформи илираца па је 1832. године писао “да ће Хрвати с таквим језиком себи привући Србе, и то не само оне у Угарској (Војводини), него и оне он крај Саве (у Србији), јер њихов језик неће се разликовати од овога скупнога језика трију краљевинах (тј. Хрватске, Славоније и Далмације).” (стр.46.) Хрватски историчар теолог Шиме Љубић писао је у исто време: “Данашњи Хрвати, којих нема много, на Гајев позив одлучно одступише од свога (језика) помешаног пориекла… те су озбиљно попримили такозване србске начине и облике језичне… до циепа у учењу и у јавном животу.” (стр. 47.) Нешто касније, 1885. године Игњат Вебер-Ткалчевић је на скупштини “Матице Хрватске” изјавио “како неки хрватски писци све то више приањају уз начин писања који се обично зове српски”, а то је штокавштина, и да он тај исти језик назива и хрватским само зато што њиме данас говоре и неки Хрвати.“ (стр. 48.)

Уочи Првог светског рата, хрватски публициста Милан Марјановић је писао: “Гај је морао да веома опрезно и контролисано поступа, да не изгуби уопште могућност сваког рада. Он је најпре завео јединствени фонетски правопис за латиницу. Прве године је писао тим правописом, али кајкавским наречјем, јер је знао да му треба у првом реду придобити Хрвате из старога хрватскога Провинцијала. Већ друге године заводи Гај у новине и литературу штокавштину. Кроз две године хтео је да отпочне са штампањем новина латиницом и ћирилицом, па да онда преузме за западни део народа само ћирилицу. Овај план није успео нарочито зато, јер је бечка цензура забранила штампање ћирилицом, а Гај није могао да због тога упропасти цело започето дело народног буђења, да се замери Бечу, па да извргне цели западни део народа маџаризацији, а онај део који би се евентуално после прикључио Србима да доведе до положаја у којем су се нашли и угарски Срби.“ (стр. 49.)

Пред Други светски рат други значајни научник, Владимир Дворниковић пише: “Кајкавски Загреб постао је фанатичним чуваром класичног, Вуковог, херцеговачког јекавског говора, оног истог за који прави кајкавац нема ни трунке урођеног осећања и слуха.” (стр. 49.) Почетком XX века хрватски књижевник Иван Крниц се јавно залагао да Хрвати усвоје и екавицу, а далматински хрватски политичар др Јосип Смодлака је писао да су само једна тридесетина Хрвата, дакле три до четири процента, рођени ијекавци.

б) Хрвати су вештачки народ

Политички циљеви илираца су били усмерени на окупљање старих хрватских земаља у којима се вековима вршила комплетна измена етничке структуре становништва. Хрвати су из Далмације, Босанске Крајине и Славоније одлазили далеко на север, а ова подручја су постепено насељавали Срби, а многи од њих су се однарођавали прелазећи у католичанство јер се српска национална свест чувала само у оквирима разбијене и поцепане, али духовно очеличене и непоколебљиве Српске православне цркве. Када је царским прогласом 1843. године забрањен илирски назив, били су већ створени сви услови да се илиризам преточи у хрватство и да се систематски сви Срби католици угурају у хрватски национални корпус. Данашњи Хрвати су очигледно, потпуно нов, вештачки народ, сачињен од однарођених Срба, и имају веома мало заједничког са изворним Хрватима, заправо у оној мери у којој данас рођени чакавци и кајкавци процентуално учествују у укупном броју хрватског становништва.

Дубровачки кнез и истакнути српски интелектуалац свога времена, Медо Пуцић, писао је 1867. године у италијанском часопису “Нова антологија” да “ако је наречје довољно да обелодани један народ, онда Словени Хрватске и Славоније припадају српској грани у Славонији и Војној Крајини, а крањској грани у Цивилној Хрватској. Али су Хрвати, формулисавши своје погледе на будућност, примили српски језик као званичан, српску литературу као своју, српску земљу као своју рођену, обележавајући их само хрватским именом.” (стр. 55.) Други велики дубровачки Србин и католички свештеник Иво Стојановић пише 1900. године: “Нијесу ли припознали и сами велики књижевници хрватски, као Броз, Гај, Прерадовић, Мажуранић и др., што се тиче језика књижев-нога, да им се треба обрнути на српске изворе, а надасве на књижевност дубровачку, која је прворођена кћи српска”. (стр. 55.) Српски католички књижевник из Задра Марко Цар, 1890. године, истицао је, пишући на италијанском језику студију о словенској литератури и уметности: “Илирски језик, пре тога разбивен у различитим анархичним дијалектима, малтретиран са пет или шест рогастих ортографија, идентифицирао се са суштинским-тосканским међу словенским језицима – који се данас говори у Београду, Дубровнику, на Цетињу.” (стр. 55-56.) Царев пријатељ и политички предводник приморских Срба Сава Бјелановић је писао да је “Хрват Гај добивао помоћи у Београду 1848. године и од стране Срба зајмио српски језик и преносио га у свој Загреб. Па и сад Београд је даровао Загребу свога Даничића, који пише монументални “Рјечник”, који једино за љубав слози, а против научне истине и свог увјерења, називље српски језик и хрвацкијем. Па и сад хрвацки списатељи морају учити језик на српској књизи, а “Матица Хрвацка” мораће прије или послије пречишћавати своје књиге – препуне пусте смјесе и њемачке натеге, загребачке словенштине и неразумљиве крпарије новијих ријечи – на српској њиви. (стр. 56.)

Др Милован Миловановић, професор Београдског универзитета и председник српске владе, у студији “Срби и Хрвати” из 1895. године истицао је: “Разумевши добро да Хрвати у приликама које их окружују не могу имати доколице за стварање самосталнога књижевнога језика, и да је такав самостални хрватски језик, и кад би се баш успело са његовим стварањем, не би имао потребних погодаба да одржи трајно свој самостални карактер, Људевит Гај и његови другови одлучили су се усвојити у целини српски књижевни језик за књижевни језик хрватски.” (стр. 56-57.) И земунски прота Димитрије Руварац, брат чувеног историчара архимандрита Илариона, у књизи “Ево, шта сте нам криви” 1895. године износи да су “данашњи Хрвати, тј. “кајкавци” и “чакавци” које ми једино за праве данашње Хрвате држимо, мада су први више Хрвато-Словенци, и Хрвато-Крањци, него чисти Хрвати, узели за свој књижевни језик, српски језик.” Они се битно разликују од Срба католичке вере који се сад проглашавају, а и сами себе сматрају Хрватима, “мада то у самој ствари нису, и који су себе изодавно звали: Шокцима, Славонцима, Далматинцима, Босанцима.“ (стр. 57.)

в) Политички циљеви илиризма

И велики српски песник Јован Дучић писао је 1942. године у Чикагу да се Људевит Гај занео српским језиком, народним устанком и Вуковим реформама, па се у свему родила “идеја да би требало и Хрвати да узму српски књижевни говор за свој књижевни језик, значи по обрасцу Вукових народних песама. Хрватски језик био је у Загорју кајкавски, а по острвима чакавски, Гај смисли стога да Хрвати прихвате српску штокавштину. Тим говором су се већ служили и Далмација и Славонија, зато што су их Срби насељавали кроз неколико последњих столећа. Ово прихватање српске штокавштине, мислио је Гај, ујединило би хрватске крајеве. А како је и цела Дубровачка књижевност писана на српској штокавштини исто онакој на каквој су писане српске песме, усвајање српског књижевног језика значило би анектирати Дубровник за Хрватску, а не оставити га Србима… Ово је главно дело илиризма“ (стр. 58-59.).

Дучић је у потпуности прозрео хрватску књижевно-језичку политику. “Да не буде никакве заблуде, потребно је рећи да Хрвати нису без великих духовних разлога извршили овај морални препород, узимајући туђи књижевни језик за свој сопствени (што је несумњиво без примера случај међу народима). На кајкавском говору (којега опет Словенци сматрају својим народним језиком) нису Хрвати ништа важно написали. На чакавском говору који се једини у филологији сматра неоспорно и искључиво хрватским, нису могли отићи далеко, јер он није показивао могућност да се даље развије.” (стр. 59.)

Највећи хрватски филолог, Ватрослав Јагић, у књизи “Спомени мојега живота”, објављеној у Београду 1926. године чуди се Србима који су негодовали поводом хрватског прихватања српског језика као свог књижевног, следећим речима: “Само се по себи разуме да ми је било смешно кад се са српске стране приговарало Хрватима (управо Илирцима међу 1834-1848) да су неправедно себи присвојили српски језик као књижевни – место да се веселе тој концентрацији, коју је иначе код Илираца побудила и подупирала дубровачка култура.” (стр. 59.) Међутим, Јован Дучић није био нимало наиван. “Треба добро знати да је штокавштина српска требала да убрзо затим послужи Хрватима не само да имадну један леп и логичан језик, него и да се постепено помоћу њега окупе и сви други штокавци, значи Срби, око Загреба, као главног штокавског културног центра… Доказ што је већ одмах један познати Илирац, Иван Деркос, тражио отворено такво груписање свију штокаваца око свог културног центра у Загребу. А стари гроф Јанко Драшковић је у тај круг око Загреба нарочито позивао Босну, не помињући међутим Србију, нити иједну другу штокавску православну земљу.” (стр. 60.)

Српски емигрант са Кордуна Бранко Машић је, 29. јануара 1950. године, у “Канадском србобрану” на језгровит начин објаснио позадину овог историјског галиматијаса раскринкавајући аустро-латинску најамничку улогу и језуитске методе Људевита Гаја, Јанка Драшковића, Фрање Рачког и бискупа Јосипа Јураја Штросмајера који су преузимали српски језик да би отели народно благо и културне тековине као подлогу свом прозелитском пројекту. “Хрвати су Запад, Европа, Аустрија, Ватикан, тисућљетна култура”. А Срби су Исток, Полуазијати, Византинци (у најгорем смислу: отприлике као Цигани), турска раја, Балканци, дивљаци. Још к томе отпадници “једноспасавајуће” хришћанске вере, неверници, шизматици. И сад ако се што од вредности или добра нашло код те “грчкоисточњачке багре”, то је као кад дивљак случајно наиђе на драги камен. Он ће га дати трећем човеку који га сретне будзашто, или ће га одбацити. Зато је света дужност “тисућљетног” “културног” народа да одузме дивљаку то чему он не зна вредности и не уме искористити како ваља. Према томе, они га само удостојавају и чине милост томе дивљаку, а човечанство задужују, преузимањем тог језика српског, кога онда, дабоме с “пуним” правом и “високом” самосвешћу, прогласују само – хрватским. Отуда оно управо махнито мегаломанство и шовинистичко њихово тврђење, јавно по новинама, да су Срби Хрватима украли њихов – хрватски језик. !!!“ (стр. 61.)
И страним научницима одмах је била јасна суштина илирског препорода. Тако у другој половини прошлог века руско-пољски слависти Пипин и Спасевич у својој историји словенских књижевности пишу: “Хрватски писци, међу којима је у првој линији Људевит Гај деловао, узеше као књижевни језик дијалекат у коме се стара западно-српска култура развијала и чија делотворност постиже велики значај за цело српство на западу и истоку. Специфични хрватски дијалекат био је препуштен својој судбини и ретко кад изађоше у њему књиге за обичан свет.” (стр. 62.) Нешто касније, велики руски слависта Платон Кулаковски у књизи “Илиризам” пише: “Вођи књижевног препорода те народности одрекли су се да обрађују и развијају своје локално наречје и примили, истина сродно и блиско, но ипак туђе наречје, које се знатно разликује од свога сопственог и родног наречја, наречје суседне народности, и то у име књижевних и политичких задатака.” (стр. 63.) На исту тему пише и руски слависта Пјотр Алексијевич Лавров 1909. године:
„Не сме се испустити из вида, да иако су Хрвати примили као књижевни језик штокавско наречје српског језика, његов јужни херцеговачки говор, ипак се њихов књижевни језик разликује од српскога. У њему има много израза које Срби не употребљавају, тежи стил, много скованих, вештачких речи.” (стр. 63.) И бечки етнограф Фридрих Самуел Краус закључује 1908. године: “Кад се данас говори о хрватско-српском или српско-хрватском језиком одн. литератури, под тим треба разумети словенски дијалекат српског племена и књижевност састављену на том дијалекту.” (стр. 64.) Чешки слависта Герхард Газеман, пишући о карактерологији Срба и Хрвата и илирском препороду, закључује: “Без дубоког утицаја динарских сународника, чији су писани језик и општу политичку идеологију Хрвати преузели, овај развитак не би, разуме се, био могућ”. (стр. 64.) Познати бечки историчар и археолог Феликс Филип Каниц 1868. године објавио је књигу “Србија”, у којој је истакао: “И Хрвати су, отприлике пре 35 година, место њиховог народног дијалекта, подигли српски језик на свој писани језик.” (стр. 64.) У таквим констатацијама не заостаје ни италијански слависти Доменико Ћиамполи, који у књизи о словенској литератури констатује да “Загреб… постаје центар илиризма, који има за циљ да пробуди народно-словенску свест, да присвоји српски као заједнички језик.“ (стр. 65.)

Француски слависта Селест Куријер објавио је, 1879. године у Паризу “Компаративну историју словенске књижевности” и у њој, између осталог, навео: “Видело се да прави хрватски дијалекат није имао литературе и није могао имати будућности, јер он није репрезентирао никакав витални интерес. Тек од године 1830. порађа Хрватска нов књижевни живот који препорађа ту земљу, па и околне Словене, јер се заснива на националности у заједници интереса. Овај препород је изазван примањем (“адопцијом”) српског језика, који је био произвео тако лепу класичну књижевност. Та адопција истера Хрвате из изолираности, на коју их је била осудила употреба њиховог локалног, слабо развијеног идиома; и та адопција их је поставила у заједницу идеја са Србима Далмације, који су се могли с правом поносити да имају богату класичну књижевност.” (стр. 65.) Куријер говори и о доказима да Људевит Гај није руковођен никаквим патриотизмом, већ упутствима кнеза Метерниха који се супростављао нараслом мађарском национализму и самосвести, њиховом одбацивању латинског као службеног језика и увођењу мађарског на свим територијама које су биле под њеним суверенитетом у тренутку уласка у царскокраљевску унију са Аустријом, што значи да су те претензије обухватале територију и Хрватске и Славоније.

У Паризу је, 1878. године, Јелисеј Рекли објавио „Универзалну географију“, у којој је навео да су Хрвати „усвојили српски као народни језик, јер се њихов сопствени идиом разликује само провинцијализмима без важности, а такође и под претежним (препондератним) утицајем српске књижевности.” (стр.66.) Костић истиче да такво мишљење није тренутно само у ауторским радовима, него и у свим енциклопедијским издањима, наводећи пример најбољег немачког предратног лексикона “Брокхаус” у коме је наведено: “Откад је у XIX веку цела хрватска говорна област примила српски дијалекат као писани језик, остаје само различан алфабет једина разлика између “хрватскога” и “српскога.” (стр.66) Многи српски књижевници су благовремено схватили политичке циљеве илиризма и одбацили га као варијанту којој би принели напокон пробуђено Српство у романтичарском националном заносу. Хрвати нису дуго инсистирали на илирском препороду. Окончали су га као прву, успешно реализовану фазу и по налозима својих спољних ментора окренули су се југословенству, а ту подвалу, нажалост, Срби нису на време прозрели, па их је скупо коштала.

г) Ружење језика

Какве су политичке последице илирског покрета, а пре свега југословенства, можда најупечатљивије сведоче речи доктора Јураја Крњевића из 1955. године: “Пре једно 120 година Хрватска је била врло малена. Загорје и околина, то је била Хрватска… Онај крај где се говори “кај” то је била Хрватска.” (стр. 75.) И кад су српски језик преузели, Хрвати су се систематски трудили да га покваре.” Позната је стара хрватска манија да стране речи замењују “хрватским”. При том су не само стварали накарадне речи, којих не само да у народу нема, него су народу потпуно туђе, већ су и смисао страних речи изокретали. Тако на пример они скоро једини за универзитет кажу “свеучилиште”, а то је грешка и бесмислица. Реч универзитет је испочетка означавала “универзитас”, тј. заједницу доцената и студената, наставника и ђака, што је у корпоративној и еснафској заједници имало јавно-правни значај. Хрвати су мислили да то значи укупност знања. Цео свет каже телеграм, они брзојав. Место такса кажу пристојба, место марка говорили су биљега итд. Нарочито су у својој “слободној” и “независној” држави били почели “пурификацију” речи и то пурифицирање од српскога али и иностранога, интернационалнога изражавања. Тако су радио назвали били круговал, пропаганду промиџба итд. Нису хтели ни немачке речи, чак ни онда кад је сва њихова интелигенција боље немачки говорила него “хрватски”, па су казали “бечки одрезак”, место шницла, “туципуковник”, место “шлагоберст”. (стр. 77.) У почетку украдени језик Хрвати нису називали хрватским него илирским, нашим или славонским, па онда југословенским, али како примећује Руварац, “кад увидеше да Срби неће ни тај назив за свој да усвоје, а они онда ударише у тврдњу да је хрватски и српски народ по језику један народ, те да је свеједно рекло се српски или хрватски, и испочетка почеше писати и говорити “хрватско-српски” или “хрватски или српски језик”, а од дужег времена оставише се и тога назива, те сад говоре и пишу да у Троједници живи сам Хрват и да по томе у њој нема другог доли хрватског језика.“ (стр. 82.)
У овом нашем времену, то идејно и политикантско замешатељство је довело до крајње парадоксалне и апсурдне праксе, а крајњи закључак Лазе Костића тек је добио на актуелности: “Иако су усвојили српски језик (штокавски-ијекавски дијалекат) за свој књижевни језик, Хрвати се с њим никад нису сродили, никад нису схватили дух језика ни стекли осећање језика. Сем тога, нешто из незнања и навикнутости на туђинштину, а нешто из тежње да свесним извртањем на силу створе “свој сопствени језик” Хрвати су, у ствари, током времена створили једну накарадну верзију српског језика који су утолико више искварили што су на њега применили немачку синтаксу и дух језика. Тако је, буквалним превођењем са немачког језика на искварени српски језик, постао данашњи хрватски језик. Отуда је у хрватском говору, књижевности, штампи итд. створен један тешко разумљив и схватљив језик који представља праву накараду и пружа обиље материјала онима који су расположени за шалу и при тако жалосним резултатима унакарађивања српског језика.“ (стр. 88.)

Биографија

Проф. др Лазо М. Костић рођен је 15. марта 1897. године у селу Кртоле код Котора, у Боки, у свештеничкој породици која припада угледном братству Пламенац. Шестогодишњу основну школу је завршио у родном месту, а прва четири разреда класичне гимназије у Котору и Задру, да би због националистичког деловања и супростављања аустријској антисрпској политици био избачен из свих школа. Гимназијско школовање је наставио на Цетињу, а окончао у Сремским Карловцима. 1919. године се уписује на београдски Правни факултет и као одличан студент је дипломирао. Као државни стипендиста, на Економском факултету у Франкфурту на Мајни 1923. године одбранио је докторску дисертацију из јавног права. Убрзо је одбранио и другу докторску тезу “Парламентарни избори и статистика”. Неко време је радио као секретар Државне статистике, од 1926. године изабран је за ванредног професора јавног права и статистике на суботичком одсеку београдског Правног факултета, а 1938. године постао је редовни професор београдске Економско комерцијалне високе школе. Априлски рат 1941. године затекао га је на функцији декана. Објавио је већи број научних и стручних радова, а посебно су му значајни уџбеници Административног права у три тома, Уставног права и Статистике. Био је истакнути члан Радикалне странке.

Под немачком окупацијом 1. маја 1941. године Лазо Костић прихвата положај комесара за саобраћај у Комесарској управи окупиране Србије, али 21. јуна испољава велику личну храброст подносећи оставку у знак протеста што немачки окупатори не спречавају хрватски геноцид над српским народом. Сматрао је да окупатору треба пружити пасиван отпор, али се убрзо повезао са покретом отпора генерала Драже Михаиловића и пред крај рата приступио његовим оружаним формацијама, упркос лошем здравственом стању услед озбиљног срчаног обољења. Под окупацијом није имао никаквог запослења и своју породицу је издржавао искључиво продајом своје имовине.

Са неколико својих сабораца пред крај рата је избегао у Италију, а одмах затим у Швајцарску, где је остао до краја живота, издржавајући се фабричким радом и трпећи разноразна понижења и шиканирања. Држављанства своје земље се никад није одрекао, а кад је стекао избеглички статус и редовне месечне приходе од педесет долара, с фанатичним жаром се латио научних истраживања, прекопавања по циришкој библиотеци и припремања огромне научне грађе за читав низ књига са националном проблематиком. Многи емигранти су му помогли у штампању дела или прикупљању новина, часописа и књига. Никада никакве зараде није имао. Све што би стекао издавањем једне улагао је у наредне публикације, а лично живео крајње аскетски. Претпоставља се да је објавио више од две хиљаде чланака у разним емигрантским листовима, махом у “Канадском србобрану”, “Братству” из Торонта и “Слободи” из Чикага.

Сигурно је да никада нико у целокупној српској историографији није прикупио толико научне грађе као професор Костић, који је лично преводио текстове из немачке и италијанске литературе, инсистирајући на строгој аутентичности изворника и прецизности навода. И они који су га најжешће по новинама нападали нису могли да оспоре веродостојност аргумената. У позним годинама живео је у старачком дому, али до задњег даха је писао. Умро је 27. јануара 1979. године.

На прослеђеном тексту Захваљујемо поштованом  

Протојереју-ставрофору

 Драгану К. Велеушићу

(Божидар Шкобиц, Искра)

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ