Belgrade
-2°C
Moscow
-6°C

"Не треба гледати на Запад, ми за њих никада нећемо бити добри јер смо православци! Одавно би нас истребили када би знали да неће добити по зубима."  Владимир Путин
Новости
(авг 15, 2017)
У овом тексту износим аргументацију због чега су лажне тврдње које се износе на програмима са националном фреквенцијом: 1) да уласком у ЕУ питање граница постаје врло релативно, ако не и небитно,
   |    (авг 15, 2017)
Сиријска дневна штампа данас је најавила обнављање добрих односа те земље са јужним суседом Јорданом, који су били нарушени током америчке војне операције на југу Сирије, у којој је Пентагон претрпео тежак пораз.
   |    (авг 15, 2017)
Запад је у шоку од вести о томе да је Русија извршила испитивања свог најновијег кибер оружја (управо баш) на бродовима САД. Како су одмах известиле и британске и амерске новине, 22. јуна дошло је до необичног инцидента у Црном Мору, када је одједном неколико десетина амерских бродова установило да им навигациони системи ГПС дају нетачне податке о положају на коме се налазе.
   |    (авг 15, 2017)
Британски таблоид „The Sun“ – на таласу атомских претњи које размењују Сједињене Државе и Северна Кореја – позвао је своје читаоце да се спремају за „могући Трећи светски рат“ и објавио „инструкције за преживљавање у случају атомског удара“.
   |    (авг 14, 2017)
Либијска армија не намерава да одустане од борбе против тероризма, све док земља не буде потпуно ослобођена од екстремиста, изјавио је главнокомандујући Либијске националне армије, фелдмаршал Халифа Хафтар на састанку са министром спољних послова Русије Сергејем Лавровом у Москви.
   |   

КАКО СЕ ЗОВЕ СРПСКИ ЈЕЗИК

Претпоследњег дана марта представљена нам је Декларација о заједничком језику (текст овде). „Ријеч је о заједничком стандардном језику полицентричног типа“, каже се у Декларацији. „Kориштење четири назива за стандардне варијанте – босански, црногорски, хрватски и српски – не значи да су то и четири различита језика“, открива нам се у овом документу.

У изради „Загребачке декларације“ (како се именује овдеиницијално је учествовало тек двоје лингвиста – Сњежана Кордић (Хрватска) и Ранко Бугарски (Србија). Но, потписале су је многе јавне личности које су представљене као „стручњаци лингвистике и других друштвених наука“ (овде). Из Србије, рецимо Мирјана Kарановић, Бора Ћосић, Светислав Басара, Филип Давид, Владимир Арсенијевић, Јанко Баљак, Иван Чоловић, Светлана Лукић, Теофил Панчић, Борка Павићевић, Биљана Србљановић, Динко Грухоњић итд.

Јасно је о каквим „експертима“ је реч – нема релевантних научника са српских универзитета нити србиста из САНУ, нема најреспектабилнијих српских књижевника. Но, ту су наводни „стручњаци лингвистике и других друштвених наука“ од којих неки нису завршили никакав факултет, као и неки који су завршили Филолошки факултет у Београду, а не знају да им се књижевност не зове србијанска, него српска.

Они су нам открили оно што је свима одавно познато – да је реч о једном језику. Ипак, заборавили су да напомену да се струка и политика у Србији никада нису залагале за цепање тог једног, вековима постојећег – српског језика – који у Декларацији никако да буде именован. Беспотребно су потрошени време, енергија и новац (пројекат су финансирале две немачке организације, Allianz Kulturstiftung и Forum ZFD; видети овде), да би се „открило“ оно што сви знају – да је реч о једном језику, при чему је прећутано његово име, оно о којем је писао и Људевит Гај – српски језик (видети овде).

Све што је настанку Декларације претходило – регионални пројекат Језици и национализми – који се одвијао у Србији, Хрватској, БиХ и Црној Гори, током 2016. године, такође је било беспотребно. Нелогичан и нетачан био је и сам назив пројекта („језици“?), као што су и наслови дебатних кругова били или таутолошки, или скривено асимилаторски према Србима у Хрватској, Црној Гори и БиХ („Говори ли сваки народ у Црној Гори другим језиком?“; „Што ако Хрвати и Срби имају заједнички језик?“; „Ко коме краде језик?“; „Лектори као утјеривачи националности“ итд).

У Декларацији се, наиме, тражи престанак „кориштења језика као аргумента за сегрегацију дјеце у неким вишенационалним срединама“, односно „укидање свих облика језичне сегрегације и језичне дискриминације у образовним и јавним установама“. Дакле, најпре су од српског направљени „хрватски“, „бошњачки“ („босански“) и „црногорски“ језик, а када су Срби, као одговор на присвајање и преименовање свог језика у Хрватској, Црној Гори и БиХ, затражили могућност да наставе да се школују на изворном, српском језику, одједном се сада то проглашава некаквом „сегрегацијом“ и „дискриминацијом“?!

У чему је још проблем? У нетачној тврдњи да су „све четири тренутно постојеће стандардне варијанте равноправне“ и да се „не може једна од њих сматрати језиком, а друге варијантама тог језика“. Како српски језик може бити тек „варијанта“? „Полицентрични језици“, који се помињу у Декларацији имају једно име – Аустријанци или Швајцарци говоре немачки, Аргентинци и Мексиканци шпански, Американци, Аустралијанци, Канађани или Новозеланђани енглески, Бразилци португалски – само се од српског језика праве још три разноимена „језика“, да би се српски свео тек на „варијанту“?

Уз то, како се каже у Политици, „свој потпис на тај текст ставио је (накнадно) и академик (САНУ) Иван Клајн, који подсећа да је давно усвојен назив српскохрватски и да при томе треба остати“. Дакле, са српске стране и даље се чују гласови да језик треба звати српскохрватским, док у Хрватској не постоји ниједан глас који не мисли да је њихов језик искључиво хрватски. 

„Савршено је јасно да ниједна хрватска културна институција неће прихватити било какво преименовање језика, нити одступити од хрватског језика“, упозорава Мило Ломпар. А у Србији САНУ и даље, упркос протесту (видети овде), ради на „Речнику српскохрватског језика“!?

„Они би хтели да направе једну структуру заједничког језика, али у темељу тог наума је да се припадници српског народа у Црној Гори и БиХ на известан начин измакну из природног одређења да они говоре српским језиком. Овај квазијугосовенски покушај има за циљ да дâ нови облик или нову форму денационализацији Срба у БиХ и Црној Гори и да, истовремено, и иначе недовољно чврсту и разумно постављену језичку политику Србије, додатно усколеба“, уочава проф. др Мило Ломпар.

„Цела ствар се своди на затирање лингвонима `српски језик`“, упозорава и академик Слободан Реметић. Отуда је „ургентни задатак законско регулисање службене употребе језика и писама у Србији, Српској и у Црној Гори. Да се постарамо да ћирилица буде једино службено писмо целог српског народа“. Чак се и потписник Декларације, поменути академик Иван Клајн, слаже да би „држава (Србија) морала да предузме озбиљну акцију како би сачувала ћирилично писмо – али она није заинтересована за то. Сви јавни списи и званични документи би требало да буду на ћирилици“.

Декларација о којој је у овом тексту реч требало би да нам буде опомена да не допустимо колонијалним културтрегерима и заиста оригиналним ”експертима” да затиру наш језик, наше писмо, дакле, нас саме.

(Слађана Илић, fsksrb.ru)

"ГАЗЕТА" ВАМ ПРЕПОРУЧУЈЕ

Апликација Газета

ИСТАКНУТИ ПАРТНЕР АГЕНЦИЈЕ ГАЗЕТА

ГАЗЕТА ПРОМО ВИДЕО