Belgrade
-2°C
Moscow
-6°C

"Не треба гледати на Запад, ми за њих никада нећемо бити добри јер смо православци! Одавно би нас истребили када би знали да неће добити по зубима."  Владимир Путин
Новости
(нов 24, 2018)
Kада је реч о транзиту спорих планета у 2019. години, имам занимљиве информације за вас. Три планете су сада у знаку своје владавине што је веома важно за нашу цивилизацију. Транзитни Сатурн наставља своје путовање кроз знак Јарца. Уран ће од пролећа трајно да се угнезди у земљаном Бику, док ће Јупитер путовати знаком ватреног Стрелца све до почетка 02. децембра 2019. Нептун остаје у Рибама, а Плутон у Јарцу. Kада је реч о највећим светским силама, астролошка прогноза је таква да указује на још већи успон Kине, а значајан пад Америке и Европске Уније којој прети распад или трансформација у неки други и боље уређенији савез. Доминација десничарких странака у ЕУ парламенту произвешће снажне потресе у истоименој унији у којој више ништа неће бити као пре.
   |    (нов 17, 2018)
Противрелигиозни центар светске моћи напада суштинску природу човекову, разара породицу као основни темељ друштва, а онда је лако разорити и добру државу, народ и основне религије, те приграбити богатсво читавога света.
   |    (нов 11, 2018)
Председник Републике Српске Милорад Додик оценио је да Европа у протеклих 100 година није вратила Србима за допринос који су дали њеној слободи.
   |    (нов 11, 2018)
По заузећу Србије, Турци су многе српске цркве претворили у своје џамије, па су то хтели да учине и са дечанском манастирском црквом.
   |    (нов 03, 2018)
Транзитни Сатурн путује знаком Јарца који је кроз генетски хороскоп повезан са државом Србијом и српским народом у целини. Осим истоимене планете, у Јарцу се од 2008. године налази и планета Плутон која одсликава муслимански фактор који живи на простору Републике Србије али Балкана.
   |   

НА ЗЕМЉИ ЈЕ ВЕЖБАЛИШТЕ И БОРИЛИШТЕ

На земљи је вежбалиште и борилиште, али мало ко је тога свестан. Саме грчке црквене речи говоре о вежбању и борби: атлета – значи вежбач у борилачкој вештини, а аскета – значи вежбач у вештини уздржања. У чему се неко вежба, у томе мање-више и напредује, па тако и у побожном животу хришћанина, а нарочито у монаштву. И није могуће да се неко правилно и истрајно вежба у побожном животу и да нема ни мало напретка.

Кад сам ја видео неку браћу како попију повише алкохола и не опију се, ја сам питао: „како се ви не опијете од толиког пића, а ја се опијем од једне чашице“? Сви су ми одговорили једногласно и уверљиво: „вежба, вежба, све се вежбом постиже“. 

У грешном животу људи уз помоћ ђавола вежбом брзо постижу високе резултате, док у побожном животу нема крају вежбању и напретку, ма колико неко напредовао, и зато хришћанство јесте живот у вежбама и у борби. Кад Бог допусти и ђаво помогне онда људи вежбом постижу да буду гори од животиња, и блудници буду гори од паса, а убице буду гори од звери. Али исто тако кад се неко правилно и истрајно вежба у побожном животу, онда свакако има помоћи свише и свакако мора бар мало да напредује.

Постоје духовне вежбе и душевне вежбе и телесне вежбе. Човек мора у нечему да се вежба, да се упражњава, човек је логичко, тј. словесно биће, и мора најпре да вежба своју логику. Друга реч за вежбање јесте: поучавање, навикавање, упражњавање, занимање, као што Псалтир говори: „(Хришћанин) се поучава у закону Господњем дан и ноћ“ (Пс. 1:2); или: „Благословен је Господ Бог мој, Који учи (навикава) руке моје на бој, прсте моје на рат“ (Пс. 143:1). Јер мора човек да се поучава и навикава док се не научи и не навикне, и то духовно поучавање и навикавање може да се назове: духовно вежбање. А душевне вежбе су више за душевне болеснике, то су тзв. психо-вежбе, психотерапије.

Психо-вежбе

Ђаво је главни учитељ психо-вежбања и ко прихвати његово психо-вежбање, њему ђаво бива и учитељ и господар, и тај се тешко ослобађа од свог учитеља. Паписти и протестанти, као и наши обновљенци и екуменисти, душевним вежбама постигли су високе резултате у блуду и лицемерству и гордости. Душевним вежбама они су постигли немогући успех, постигли су да живе у великом блудилишту света заједно са свакаквим блудницима и да верују како они нису блудници него праведници и свеци, мада је то немогуће. И протестанти су душевно извежбани да верују да су већ спашени тиме што протестују против папизма, по чему су и добили име, док духовне вежбе они немају и зато су далеко од Бога и Цркве. А паписти су душевно извежбали своје вернике да верују како је папа непогрешив, па самим тим су и сви они непогрешиви. Сваки католик је душевно извежбан да буде слеп и луд, и на пример, усташа је тако душевно извежбан да може да мучи и убија до миле воље, и опет да верује да је хришћанин и да је спашен, пошто има благослов од папе. Ето, усташа је пример до каквог слепила и лудила могу да доведу психо-вежбе у јеретичкој вери, и демон у човечјем телу може да се назива хришћанин – тако су моћне психо-вежбе заслепљивања и залуђивања.

Масони и јеретици имају добро разрађене психо-вежбе заслепљивања и залуђивања маса, па видимо и сами да су у вери и животу психо-вежбама многи људи постали слепи и луди. Данас се такве психо-вежбе користе у масовним медијима, тако да ко год прати телевизију, тај мора да постане слеп и луд. Народ каже: „кога су змије уједале, он се и гуштера плаши“, и зато се сада преко државних органа и медија и црквених старешина спроводе посебне психо-вежбе да би Срби прихватили НАТО-змију и Европу себи за пријатеља. И кад би се Срби вежбали богомољачким вежбама, они не би падали на те ђавоље психо-вежбе, јер Срби немају шта да траже у ђавољој Европи и у ђавољим НАТО јединицама.

Такве психо-вежбе сада користе и црквене старешине, и на пример, слично папистима уверавају да је епископ обавезно икона Христова, тј. слика Христова у Цркви, па може он да личи и на папу римског и на Кајафу, али психо-вежбом можеш да верујеш да он личи на Христа и тако да постанеш стварно слеп и луд. Јер он очигледно не личи на Христа, него у најбољем случају на неког политичара, и ако се ти извежбаш да верујеш да он личи на Христа, онда ћеш постати стварно слеп и луд, не јуродив Христа ради, него стварно слеп и луд. И то је једна папска психо-вежба, која је успела да заслепи и залуди приличан број људи. Па и на Светој Гори сада већина манастира душевно вежба монахе и искушенике да буду, не јуродиви Христа ради, него да буду стварно слепи и луди, и да не обраћају пажњу на јеретике и расколнике у Цркви.

Духовне вежбе

Али као што је речено, на земљи није само вежбалиште, него и борилиште, где се у борби или побеђује или гине. Грчке речи „аскета“ и „атлета“ јесу црквене речи, и прва значи: вежбач у вештини уздржања, а друга значи: вежбач у борилачкој вештини, што подсећа на игру и такмичење. Ако пред било коју игру и такмичење играч и такмичар не вежба усрдно, он неће моћи да победи у игри и такмичењу, па тако и хришћанин ако се не вежба у молитви и посту, смиреном размишљању и трпљењу, у хришћанској љубави и ревности и осталим врлинама, он неће моћи да победи зле духове ни сада у животној борби, ни на крају на посмртном суду и митарствима.

Духовне вежбе нису могуће без благодати Божје и бесмислене су без благодати Божје. Код Руса су обавезне ноћне молитве – један или два часа, где се у кратким молитвама Господу и Пресв. Богородици и Свецима и Анђелима Божјим чине поклони са осењивањем крсним знаком. Најмање 500 поклона, па и до 1000, па и више поклона, и то би могли назвати духовно-телесном вежбом. Православље има вековна искуства у побожном вежбању и борби са злим духовима, а нарочито је у томе било искусно монаштво. У Отачнику св. Игњатија Брјанчанинова изнета су многа искуства монашког вежбања и борбе са злим духовима.

Авва Евлогије Скитски

Причали су нам ученици авве Евлогија Скитског: Кад је старац слао нас у Александрију да продајемо рукодеље, онда је завештавао нама да не остајемо у том граду више од три дана. Па ако, говорио је он, ви останете више од три дана и упаднете у било какав грех, онда ја нећу бити крив за ваш грех. Ми смо га питали: а зашто други монаси пребивају у градовима и селима са мирским људима и не осећају повреде за душе своје? Старац је отворио своја нелажљива уста и рекао нам: од времена од када сам ја примио монаштво, ја сам проживео у Скиту тридесет осам година, не излазећи никуда. По истеку тридесет осме године, пошао сам ја са аввом Данилом у Александрију к патријарху Евсевију по некој потреби. Кад смо ми ушли у град, онда смо срели тамо много монаха, и отвориле су се моје очи: ја сам видео, да су неке од њих вране биле крилима по лицу (гавранови); друге су грлиле обнажене жене и шаптале им на ухо; са неким су играла обнажена деца мушког пола и мазала их смрадом; другима су подносили да миришу месо и вино. Из тога сам ја схватио, да су демони побуђивали у уму сваког монаха борбу, према оној страсти, којом је он обузет. Из тог разлога, братијо, ја нећу, да се ви задржавате у граду и подвргавате нападу таквих помисли, тачније демона.

Старац Евлогије је био врло искусан у расуђивању бесовских помисли. Он је сабирао свакодневно ученике своје к себи и учио их на који начин да се противе помислима, које се представљају уму. Он је говорио: Колико страсти у души, толико и бесова. Сведочи и Божанско Писмо, да сваки робује ономе, чиме је побеђен. Ко робује блуду и сластима: тај се одрекао Христа. Такође празно-славље, гордост, среброљубље и лаж чине човека, који служи тим страстима, туђим Христу.

Награде за бденије

Блажени Евлогије причао је следеће виђење неког старца; а у самој ствари он је имао то виђење. Тај старац је стајао у цркви на свеноћном бденију пред недељним даном (васкрсења). Братија су стајала у ликове (хорове) и певали су псалме Давидове. Старац је видео, да се црква испунила светлости, и да су анђели Божји певали са братијом. Кад се окончало свеноћно бденије, Анђели су изашли из светог Олтара; постављене су биле пред њима котарице као кристалне, пуне злата, сребра и бакарних монета, пуне просфорама, како целих, тако и раздробљених на комаде (укрухе); такође је постављен био мали златни сасуд са миром и златна кадионица са веома миришљавим тамјаном. Кад су братија, пре него изађу из цркве и разиђу се по келијама, прилазила ради поклоњења чесном крсту: онда су Анђели давали некима златнике са изображењем Господа нашег Исуса Христа, другима сребренике са избражењем крста, некима бакарне монете, некима целе просфоре, другима укрухе (комаде); једне су Анђели помазивали миром из златног сасуда, друге су кадили кадионицом. А неки нису добили ништа; а опет неки су одлазили и остављали у цркви оно, што су добили. Старац се помолио Богу, да би му се открило значење виђења, и зашто дарови нису једнаки, иако се сви заједно занимају псалмопојањем и бденијем. И било му је откривено да они, који су примили по златник, они уочи среде, петка, недељних дана и дванаест празника свршавају бденије трезвено од вечери до јутра; они, који су примили сребренике, они бде од поноћи до јутра; они, који су примили бакарну монету, они принуђавају себе на псалмопојање; они, који су примили целе просфоре, они су приљежни у читању књига; они, који су добили укрухе (комаде), они су почетници, који још нису ступили у потпуно иночко житије; они, који су помазани миром, они су послушни у свему оцу свом и предали су себе на служење свима, зној и труд њихов рачуна се пред Богом у миро; они, који су окађени тамјаном кадила, они су се предали галами (причи) и долазе у осећај само онда, кад уђу у цркву; они, који нису примили ништа, они не маре за своје спасење, не противе се скверним помислима и не чисте срца од страсти, него се предају среброљубљу и преједању; они, који су оставили у цркви добијене дарове и отишли празних руку, они се занимају јелинским књигама, наукама света овога и предали се гордости, празно-слављу и човекоугађању.

Памћење увреда

Причао је авва Евагрије: Питао је мене сасуд изабрани, старац Макарије Египатски: „Због чега ми, кад памтимо оскорбљења (увреде), нанесене нама од људи, онда тим памћењем поништавамо крепост душе; а кад памтимо оскорбљења (увреде), нанесене нама од бесова, онда тим памћењем бранимо наше душе“? У недоумици, шта да одговорим, ја сам молио од њега објашњење. „Због тога“, одговорио је он, „што је прво против-природно души, а друго је природно (души)“.

Авва Евстатије

Причао је авва Евстатије: Док сам живео у свету, ја никад нисам окушао јела пре заласка сунца. Кад сам ја седо на клупи, књига није излазила из руку мојих: раби моји су продавали и примали товар, а ја сам се непрестано упражњавао у читању. Средом и петком ја сам раздавао милостињу сиромасима. Кад је почињало звоно, ја сам журио у цркву, и нико пре мене није долазио у њу. Кад сам ја излазио из цркве, онда сам позивао са собом убоге, који су били тамо, у дом мој, и они су делили са мном трпезу моју. Кад сам ја стајао у цркви на свеноћном бденију, никад се није задремало мени, и сматрао сам ја себе великим подвижником. Сви су прослављали и поштовали мене. Умро је син мој: велможе града су дошле к мени, да би ме утешили; али ја нисам могао да се утешим. Од велике скорбе ја сам пао у болест и био сам близу смрти. После седам месеци једва сам се опоравио. Провео сам ја у дому свом после тога још четири године, подвизавао се по сили својој и нисам се дотицао жене своје: ја сам живео са њом као са духовном сестром. Кад се догодило мени да видим монаха из Скита, ја сам га позивао у дом мој да једе са мном хлеба. Код тих монаха ја сам се распитивао о чудесима, која свршавају свети старци, и мало-помало дошла ми је жеља за монаштвом. Жену моју ја сам одвео у женски манастир, а сам пошао у Скит к авви Јовану, са којим сам се знао. Он је постригао мене у монаштво. Имао је блажени осим мене још двојицу ученика. Сви, видећи мене особито усрдним према цркви, одавали су ми поштовање. Провео сам ја у Скиту око пет месеци, и почео је веома да ме узнемирава блудни бес, приносећи ми сећање не само жену моју, него и робиње, које сам ја имао у дому свом. Нисам имао одмора од борбе ни на час (времена). На светог старца ја сам гледао као на ђавола, и свете речи његове чиниле су се мени као да ме рањавају стрелама. Кад сам ја стајао у цркви на бденију, онда нисам могао отворити очи од сна, који је овладао мноме, тако да не једном, него неколико пута ја сам долазио у очајање. Нападао је мене и бес стомакоугађања, нападао ме толико, да сам ја често крао остатке хлеба и јео и пио тајно. И што говорити много! Помисли моје су убеђивале мене (располагале) да изађем и бежим из Скита, да се упутим на исток, да се настаним у неком граду, у коме нико не зна мене, тамо да се предам блуду или да се женим. Старац, видећи измену на лицу мојем, свакодневно је саветовао мене, говорећи: „Сине мој! лукаве помисли нападају тебе и смућују душу твоју, а ти не исповедаш њих мени“. Али ја сам одговарао: „оче! код мене нема никаквих помисли, него ја размишљам о гресима мојим и скорбим због њих“. У таквој бури скверних и лукавих помисли пошто сам провео петнаест месеци, једном, пред наступом васкрсног дана, видео сам ја у сну, да се налазим у Александрији, како прилазим да се поклоним (цркви) светог апостола и јеванђелиста Марка. И ето! изненада је срело мене мноштво етиопљана (црнаца, демона). Они су ухватили мене и окружили, пошто су се поделили на два лика (друштва). Они су донели црну змију, свезали њоме моје руке, а другу змију су савили у прстен и поставили ми око врата; још су друге змије поставили мени на плећа, а оне се закачиле за уши моје; такође су змијом опасали мене по бедрима мојим. Затим су довели жене етиопљанке (црнкиње), које сам ја имао некад у дому мојем, и почеле су оне да ме љубе и да ме пљују по лицу. Неподношљив је био за мене смрад њихов! Змије су почеле да једу ноге моје, лице и очи, а етиопљани (демони), који су стајали око мене, отворили су уста моја и стављали у њих огњеном кашиком нешто, говорећи: „једи и насити се“. Такође су донели чашу, говорећи: „дајте вина и воде и напојте га“. И напојили су они мене горућом смолом, смешаном са сумпором. После тога они су почели да ме бију огњеним жезлима (штаповима), говорећи: „хајде, да га одведемо у град Едесу и да му се наругамо и тамо“. Налазећи се у таквој беди, ја сам видео два светлоносна мужа лепоте неизречене: они су излазили из цркве светог Марка. Етиопљани су побегли, чим су их видели, а ја сам почео да вичем к њима: „помилујте ме“! Они су ме питали: „шта се догодило с тобом“? Ја сам одговорио: „ја сам ишао у цркву да се поклоним и упао сам међу разбојнике: ево, ви видите, шта су они учинили са мном“. Један од светлоносних људи је рекао мени на то: „и добро су учинили; с тобом следује поступити још горе; али нико не може да те разреши од тих уза, осим авве Јована, са којим ти живиш, и од кога си ти одлучен твојим неверјем“. Затим су ти светлоносни мужеви оставили мене и отишли, а ја сам почео да вапије к њима: „заклињем вас једносушном Тројицом! Помилујте мене“! Кад сам ја викао на тај начин, дошла су братија и разбудила мене. Ја сам био обливен сузама. Пошто сам устао, ја сам пожурио к преподобном старцу, припао к светим ногама његовим и рекао му по реду све, што сам видео. Старац ми је рекао: „етиопљани су беси, змије су скверне помисли, које ти не исповедаш мени; огњена змија је борба беса блуднога; жене етиопљанке су помисли лукаве, које обмањују и уједно погубљују тебе; змија, која гризла тебе, јесте зло-речије; огњена кашика, која је отворила твоја уста, јесу беси осуђивања; чаша, којом су напојили тебе, јесте душевно расположење твоје, проистекло од примљених лукавих помисли и оно одвраћање, које си ти осећао према мени и према братији; смола и сумпор означавају онај хлеб и ону воду, које си ти јео и пио украдено, тајно. Знај, сине мој, да су врлине, које си ти свршио у свету, смешане биле са узношењем и гордошћу. Твоја бденија, твој пост, твоје неодступно хођење у цркву, милостиње, које си ти раздавао, све то чинило се под утицајем похвале људске. Из тог разлога ни ђаво тада није хтео да напада на тебе. А сада, кад је видео, да си се ти наоружао на њега, и он је устао на тебе. У будуће завештавам теби, сине мој, кад увидиш у себи смућење и буру од лукавих помисли, кажи мени, оцу твом, или братији, која живе с тобом, и уздам се у Бога, да ћу ти помоћи, као што сам помогао многима“. Пошто ми је учинио то поучење, старац је отпустио мене у моју келију. Од тог времена ја сам почео да откривам моје помисли, и већ сам пребивао у сваком покоју.

(Тумачење св. Игњатија): Врлине монаха и подвизи њихови разликују се одлучном цртом од подвига и врлина мирјана. Говори свети Јован Карпатски монаху: „Никако не дозволи себи да сматраш више блаженим мирјанина него инока; мирјанина, који има жену и децу, и који се теши тиме, што он чини добро многима и даје обилну милостињу, и не подвргава се никаквим искушењима од бесова. Не сматрај себе, монаше, мањим од таквог мирјанина у благо-угађању Богу. Говорим то не зато, што би ти живео непорочно, носећи на себи труд иночког подвига, него ако си ти и веома грешан. Скорб душе твоје, твоје злострадање делако је часније пред Богом од најузвишенијих врлина мирјанина. Твоја велика жалост, твоје покајање, твоји издисаји, сетовање, сузе, мучење савести, недоумица помисли, самоосуђивање, ридање, плач ума, плачевни вапај срца, скрушење, смућење, окајавање и поништавање себе, – све то и остало, томе слично, које постиже оне, који се убацају у жељезну пећ искушења, далеко је часније и пријатније Богу, него угађање мирјанина“. Подвиг иночки темељи се на истинитом смирењу, сједињеном природно са одбацањем свога ја, при чему се велича пред човеком Бог, и сва нада спасења полаже се на Бога; насупрот томе, подвиг мирјанина, који се састоји од спољних дела, природно увећава своје ја и умањује пред човеком Бога. Због тога видимо, да су многи велики грешници, кад су ступили у монаштво, постали велики свеци, а знаменити подвижници света, кад су ступили у монаштво, показали су само умерен напредак, а неки су се и растројили. „Потребно је испитати, говори св. Јован Лествичник, зашто мирјани, који проводе живот у бденијима, у посту, у подвигу, кад пређу на монашки живот, на то поприште душевних опита, удаљено од људи, остављају своје претходне подвиге кварне (растљене) и притворне. Ја сам видео многа и разноврсна дрвета врлина, насађена од мирјана, напајана празно-слављем као гнојем из помијаре (ђубришта, септичке јаме), негована показивањем (свршавањем дела на показ или отворено пред људима), при умашћеној земљи около њих похвалама; та дрвета, будући пресађена на земљу пустињску, коју не посећују мирјани, која нема смрадну воду празно-славља, одмах су усахнула. Тако негованом дрвећу (у празно-слављу) није својствено да расте и доноси плод на тврдој земљи монаштва“. У Константинграду живела су два рођена брата. Они су били веома побожни и постили су много. Један од њих је пошао у Раиту, одрекао се света и примио монаштво. После неког времена брат његов, мирјанин, хтео је да посети монаха. Он је дошао у Раиту и остао је с монахом неко време. Пошто је приметио да монах једе у деветом часу (у три по подне), он се саблазнио и рекао му: „брате! кад си ти живео у свету, тада ниси дозвољавао себи да једеш пре заласка сунца“. Монах је одговорио: „кад сам ја живео у свету, тада сам се хранио празно-слављем, слушајући похвале од људи: они су олакшавали за мене тежину подвига поста“.

Авва Ефросин

Био је у неком манастиру црноризац, по имену Ефросин, неписмен, али смирен и богобојажљив. Он је предао себе са свом покорношћу у послушање игуману и братији. Они су му поверили служење у кухињи, и током много година оставили су њега на том служењу. Ефросин никада није роптао, није противречио, него је испуњавао поверено му дело са свемогућом марљивошћу, служећи људима као Богу, а не као људима. Час је он сабирао зеље, час је доносио дрва из шуме на плећима својим, ложио је њима пећ и варио сочиво за братију. Занимајући се постојано испуњавањем захтева послушања свога, ретко је долазио он и у цркву, него, постојано гледајући на огањ, доводио је у скрушење своју душу, говорећи са сузама овако: „авај, грешна душо! ти ниси учинила ништа угодно Богу! ти не знаш закон Божји! ти ниси научила да читаш књиге, по којима славослове Бога непрестано! из тог разлога ти си недостојна да стојиш у цркви са братијом, него си осуђена да стојиш овде пред огњем. А по смрти ћеш се горко мучити у будућем неугасивом огњу“. На тај начин добри исповедник је свакодневно чистио своју душу и тело.“ Игуман тог манастира Власије, по чину јереј, украшен је био свим врлинама. Он је од младости ступио у служење Богу и угађао је Богу постом и молитвом. Том игуману је дошла неодољива жеља да сазна, у какво се место настањују душе монаха, који се подвизавају привремено у земаљском животу. Пошто је наложио на себе пост и бденије, он је почео да моли Бога, да му Бог открије то. Три године је проводио он у келијном бденију сваку ноћ. Свеблаги Бог, који никад не презире оне, који Му се моле с вером, испунио је жељу и игумана. Једном ноћу стајао је он на обичној молитви, и изненада је осетио себе у стању иступљења. Њему се представило, да он хода по неком великом пољу; на пољу је био рај Божји. А шта је то рај? – то није могуће предати на човечјем језику. Блажени Власије, кад је ушао у рај, видео је дрвета мирисна, препуна различитим плодовима, и ситио се самим благоуханијем (мирисањем), које су издавали из себе ти плодови. У рају је он видео монаха Ефросина, како седи под једном од јабука на златном престолу. Кад је видео њега и поуздано познао, да је то он, игуман је пришао к њему и питао га: „сине мој, Ефросине! шта ти овде радиш“? Ефросин је одговорио: „владико! ја сам ради твојих молитава на овом месту светог раја Богом постављен за стражара“. Игуман је рекао на то: „ако ја потражим нешто у тебе, имаш ли ти власт да ми даш“? Ефросин је одговорио: „ма шта потражиш, добићеш“. Игуман је показао на једну од јабука и рекао: „дај ми са овог дрвета (јабуке) три јабуке“. Ефросин је марљиво откинуо три јабуке и дао их игуману. Игуман их је примио у мантију и по примању одмах је дошао к себи. Он се нашао (показао) у келији својој и три јабуке су биле у његовој мантији. Зазвонили су за јутрењу. По окончању богослужења игуман је наредио братији, да нико од њих не излази из цркве; пошто је позвао из кухиње Ефросина, питао је њега: „сине мој! где си ти бо ове ноћи“? Ефросин је спустио очи у земљу и стајао и ћутао. Али старац није престајао да га испитује. Тада је Ефросин одговорио: „тамо, авво, где си ти видео мене“. Старац: „а где сам ја видео тебе“? Ефросин је одговорио: „тамо, где си ти тражио од мене да ти ја дам, у светом рају“. Старац: „а шта сам ја тражио од тебе“? Ефросин: „оно, што сам ја дао теби: три свете јабуке, које си ти и примио“. Тада се игуман бацио пред ноге његове, и извадио је јабуке из мантије своје и положио их на свети дискос и рекао братији: „ове јабуке, које ви видите, јесу из светог раја. Током три године ја сам молио Бога у келији мојој, пребивајући без сна све ноћи, да би ми Бог показао, у какво место одлазе по смрти душе монаха, који се благочестиво подвизавају. Ове ноћи благодаћу Божјом ја сам узведен био у свети рај и видео његова неизречена добра и нашао у њему брата нашег Ефросина, који је дао мени ове три јабуке. (Зато) Молим вас: не поништавајте и не бешчестите неписмене. Они, с вером служећи братији, показују се код Бога изнад свих“. Кад је игуман говорио то братији, Ефросин је изашао из цркве и тајно отишао из манастира у даљну земљу, избегавајући славу људску. Игуман је разделио јабуке на благослов братији; болесни, бивши у братству, пошто су окусили рајске јабуке, оздравили су.

Авва Зинон

Авва Зинон, ученик авве Силуана, говорио је: не бирај славно место ради житељства твога и не живи са човеком, који има громко име.

(Тумачење св. Игњатија): И једно и друго на неприметан начин може да уведе у душу празно-славље и високоумље, – а тиме не само да ће штетити духовном напретку, него и одузети сву могућност ка њему.

Он је говорио: ко хоће, да Бог брзо услиши молитву његову, тај, кад устане да свршава њу и пружи руке горе, пре сваке друге молитве, чак и пре молитве за душу своју, нека принесе молитву за непријатеље своје, и ради тога Бог ће услишити сваку молитву његову.

Дошла су једном к авви Зинону братија и питала њега: „шта значи написано код Јова: Небо је нечисто пред Њим (пред Богом)“ (Јов. 15, 15)? Старац је рекао на то: „братија су оставила истраживање грехова својих и заузели се за истраживање небескога. А значење тих речи је овакво: чист је једини Бог: и зато је Писмо рекло, да је небо нечисто пред Њим (пред Богом).

(Мали Афоник)

ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ

"ГАЗЕТА" ВАМ ПРЕПОРУЧУЈЕ

ОГЛАСНИ ПРОСТОР

 

ИСТАКНУТИ ПАРТНЕР АГЕНЦИЈЕ ГАЗЕТА

 

ГАЗЕТА ПРОМО ВИДЕО