Belgrade
-2°C
Moscow
-6°C

"Не треба гледати на Запад, ми за њих никада нећемо бити добри јер смо православци! Одавно би нас истребили када би знали да неће добити по зубима."  Владимир Путин
Новости
(нов 19, 2017)
Агенција НАСА објавила је на Јутјубу анимирани филм о последицама климатских промена у последњих 20 година. НАСА наводи да су приликом прављења видео-снимка коришћени сателитски снимци, од којих су најранији забележени 1997. године.
   |    (нов 19, 2017)
Америка и Тирана подржале су идеју Косова, које на овaј начин жели да увери Европску унију да су, када је у питању будућност Косова, сви политички актери на истој страни.
   |    (нов 19, 2017)
Чак ни међу Американцима није мало оних који су уверени да њихови астронаути никада нису били на Месецу и да су снимци о њиховом „искрцавању“ - фалсификат NASA.
   |    (нов 17, 2017)
Турски председник Реџеп Тајип Ердоган оптужио је САД за финансијску подршку ДАЕШ-у. „САД су нас много разочарале. Рекле су да се боре против ДАЕШ-а, а шта су урадиле? Дале су ДАЕШ-у гомилу долара“, рекао је Ердоган. Он је додао да Анкара не жели да сарађује са Вашингтоном „о Африну“, јер су Сједињене Америчке Државе „стално кршиле“ споразум.
   |    (нов 17, 2017)
Сједињене Америчке Државе губе војну предност над конкурентима, а пре свега над Русијом и Кином, изјавио је шеф Комитета начелника штабова оружаних снага САД, генерал Џозеф Данфорд. Изводе из његовог наступа на Универзитету Тафт у Масачусетсу објавио је синоћ Пентагон.
   |   

МОНАХИЊА КОЈА ЈЕ ВИДЕЛА БОГА

Печерско-псковска монахиња Антонија је видела ад и Господ ју је вратио на земљу.Она је видела своје тело са стране – лежало је на операционом столу.

Около су се скупили лекари. Ка грудима су приносили прибор сличан пегли. Пражњење! – узвикнуо је Професор Псахес.

Тело се тргнуло. Али она није осетила бол.

-Пражњење!

-Срце не реагује!

– Пражњење! Још! Још!

Лекари су покушавали да ‘оживе’ њено срце скоро пола сата. Она је видела како је млади асистент ставио руку на раме професору:

– Борисе Исаковићу, оставите. Пацијенткиња је мртва.
Професор је свукао рукавице, скинуо маску. Она је видела његово несрећно лице – цело у капљама зноја.

– Како је то жалосно! – рекао је Борис Исаковић. Таква операција, шест сати смо се трудили…

– Ја сам ту докторе! Ја сам жива! – повикала је она. Али лекари нису чули њен глас. Она је покушавала да ухвати Псахеса за мантил, али тканина чак није мрднула. Професор је отишао а она је стајала поред операционог стола и гледала као омађијана на своје тело. Болничари су га преместили на колица, прекрили чаршавом. Чула их је како говоре:

– Родбина ће је 

сахранити. Покојна нема никог рођеног, само малолетног сина.
Она је ишла поред колица, и викала:

– Ја нисам умрла! Ја нисам умрла! Али нико није чуо њене речи.

Монахиња Антонија се сећа своје смрти са трепетом

– Господ је милостив! Он нас све воли, чак и последњег грешника…
Антонија је непрестано окретала бројаницу. Њени танки палци дрхте. Између палца и кажипрста се види стара тетоважа

– једва приметно слово „А“. Матушка Антонија ‘хвата’ мој поглед. Ја сам се збунио, као да сам угледао нешто забрањено.

– То је сећање на прошлост у тамници – говори монахиња. Прво слово мога имена. По пасошу ја сам Ангелина. Из младости непослушност …

– Испричајте нам!

Матушка Антонија испитивачки гледа у мене. Имам такав осећај, као да ме скроз види. Минут се чини као вечност. Наједном заћута, наједном тајац? Нас сусрет није био случајан. У Пецор-Псковској области, где у близини познатог Свето -Успењског манастира живи 73-годишња матушка Антонија, допутовао сам добивши вести од познаника верника:
‘Имамо чудесну монахињу! Била је на многим местима.’

Матушка Антонија, како се показало, у не тако давној прошлости је била неимарка и настојатељка женског манастира у Вјатским Пољанама Кировске области. После трећег инфаркта, слабог здравља, требало је да буде сахрањена. Сложила се да се сретне са новинарем листа ‘Живот’ пошто је добила препоруку од духовника. Чини ми се да је моју молбу упутила негде навише. И добија одговор. Мени стаје дах. На крају она износи:

– Испричаћу. Не знам моју прошлост, не схватам то што се десило са мном после смрти. Али, шта је било – било је…
Матушка Антонија ставља крсни знак на себе. Једва чујно, само уснама, шапће молитву. Осећајући да повратак у прошлост захтева од ње не мале душевне и физичке напоре слично пливачу, који треба да урони у бучан водопад.
Испитивали су ме и нашли тумор у глави. Упитили су ме хитно у Краснојарск, на клинику медицинског института. Ја плачем: ‘Спасите ме!’.

Имам једног сина, још иде у школу, остаће сам… Професор Псахес је почео да оперише… Знала сам да је операција опасна, бојала сам се страшно! Тада сам се сетила Бога. Пре сам била атеиста, богохулница, али је одједном молитва дошла на ум. Тачније, духовни стих коме ме је једном у детињству једна жена научила. Зове се ‘Сан Богородице’. О Исусу, свим Његовим страдањима, скоро цело Јеванђеље је у тим стиховима препричано…

Повезли су ме на операцију, а ја дрхтим и све ‘Сан Богородице’ шапћем…Дали су ми наркозу, почели да пробадају лобању… Ја бол не осећам али све чујем – како с мојом главом раде. Дуго су оперисали. Затим сам, као кроз сан чула, како ме по образима пљескају. Све си преспавала – говоре ми. Ја сам се пробудила од наркозе, мрднула, хтела да устанем, подигла се и ту је срце стало. А мени је нешто из тела истекло – може бити из хаљине, склизнуло…

Смрт

Колица са беживотним телом су одвезли у хладну собу без прозора. Ангелина је стајала поред. Видела је како су њено тело преместили на гвоздену сецију, како су скинули с ногу ципеле, које су биле на њој за време операције. Видела је да су привезали етикету од мушеме и затворили врата.

У соби је постало мрачно. Ангелина се задивила: она је видела! – Десно од мог тела је лежала нека жена са на брзину зашивеним резом на стомаку, сећа се монахиња. Била сам поражена: пре је никада нисам знала. Али сам осетила да ми је скоро рођена. И ја знам од чега је она умрла, запетљала су јој се црева. Мени је постало страшно са мртвакињом. Ударила сам врата и прошла кроз њих! Изашла на улицу – и запрепастила се. Трава, сунце – све је нестало! Бежим напред, а нема пута. Као привезана за болницу. Вратила сам се назад.

Видим лекаре и болеснике у болесничким собама и ходницима. А они мене не примећују. Глупа мисао ми паде на памет: ‘Ја сам сад невидљив човек!’ Самој ми је постало смешно. Почела сам да се кикоћем, али ме нико не чује. Требало је скроз кроз зид да прођем – успела сам! Вратила сам се у мртвачницу. Опет сам видела своје тело. Загрлила сам га и почела да га дрмам, да плачем. Али тело се није мрдало. И ја сам заридала, као никада у животу – ни раније, ни касније нисам тако никада плакала…

Ад

-Одједном, поред мене, као из ваздуха, појавиле су се фигуре. Ја сам их за себе називала – војске. У одећи, као Св. Георгије Победоносац на иконама.

Некако сам знала да су они ишли за мном. Почела сам да се отимам. Вичем: ‘Не дирајте ме фашисти!’ Они су ме буквално узели под руку. И унутар себе сам чула глас: ‘Сада ће сазнати где си се обрела!’ Мени се завртело у глави, смрачило. И тако је навалило – ужас! Бол и жалост неописива! Ја урлам, грдим а све ме више боли. О тим мучењима не могу да причам – нема тих речи да то опишем…

И одједном, на десно уво неко неко тихо шапће: Рабо Божја Ангелина, престани да грдиш, мање ће те мучити… ућутала сам. Иза леђа буквално сам осетила крила. Полетела сам некуд. Видим: тињајући пламичак напред… Пламичак такође лети, и ја се бојим и одмичем се од њега. И осећам да десно од мене, као мала пчела, такође неко лети. Погледала сам доле, када тамо пуно мушкараца с црним лицима.

Дижу руке увис и чујем њихове гласове: ‘Помоли се за нас!’

А ја сам пре тога била неверујућа! У детињству су ме крстили, а затим у Цркву нисам ишла. Одрасла сам у дечјем дому, а тамо су нас све атеистички васпитавали. Само пре операције сам се сетила Бога.
Ту ‘пчелицу’ с десна не видим, али је чујем. И знам да није зла. Питам је о људима: ‘Ко је то и шта је то?’ И умилан глас одговара: ‘То је тартар, место таме…’ Схватила сам да је то ад.

Рај

– Одједном сам осетила као да сам на Земљи. Али је све много …, лепше, цвета као пролеће. И мирис је чудан, све је благоухано. Још ме је запањило: на дрвећу су истовремено и цветови и плодови – па тога нема. Видела сам огроман, изрезбарен сто, а за њим три мушка лица с истим веома лепим лицима, као на икони ‘Тројица’. А около много – много људи. Ја стојим и не знам шта да радим. Долетеле су до мене те војске, које су долазиле у мртвачницу, и поставили ме на колена. Ја сам се поклонила до саме земље, али ме је војска подигла и гестом показала да не треба тако, већ рамена треба да буду права, а глава на грудима.

И почео је разговор са онима који су седели за столом. Запањила сам се: они су знали све о мени, све моје мисли. И њихове речи о мени су буквално текле: ‘Сирота душа, колико је грехова накупила!’ А мене је било ужасно срамота: одједном сам се јасно сетила сваког мог лошег поступка, сваке рђаве мисли, чак и оне које сам давно заборавила. И одједном сам почела саму себе да жалим. Схватила сам да сам тако живела, али нисам никога кривила – сама сам своју душу погубила…

ГОСПОД

Изненада сам схватила како да назовем Тог, Који седи у средини и рекла:

-‘Господе!’
Он се одазавао – у души је већ настало такво рајско блаженство.
Господ је упитао: ‘Хоћеш на Земљу?’

-‘Да, Господе!
-А погледај около, како је овде добро!’

Подигао је руке нагоре. Ја сам погледала около – све је засијало, тако је било необично лепо! А унутар мене одједном се родила бесконачна љубав, радост, срећа, – све редом. И ја сам рекла: ‘Опрости Господе, ја сам недостојна!’ И одједном ми је дошла мисао о сину; и ја сам рекла: ‘Господе имам сина Сасењку, он ће пропасти без мене! Јадна сама се нисам затвора спасла. Желим да он не пропадне!’

Господ одговара: ‘Вратићеш се, али поправи свој живот!’

– Али не знам како!
– Сазнаћеш. На твом путу ће се наћи људи који ће ти рећи. Моли се!

Али како?

– Срцем и мишљу!

Будућност

И одједном су ми открили будућност:
-‘Удаћеш се за другог човека.’
– Ко ће мене да узме овакву?’

– Он ће те сам наћи.
– Није ми потребан више муж, с претходним пијанцем сам се намучила за цео живот.!’

– Нови ће бити добар човек, али такође не без греха. Са севера не одлази док сина у армију не испратиш. Затим ћеш срести новог мужа и удаћеш се. А затим ти је суђено да нађеш брата. ‘

– Зар је он жив? Ја од рата немам вести о Николају!

-‘Инвалид је, у колицима.’ Наћићеш га у Татарији, и сама ћеш се с мужем тамо преселити. Бићеш веома потребна брату, неговаћеш га и сама ћеш га чувати.

‘Хоће ли са сином све бити у реду?’

– ‘За њега се не брини. Он, кад порасте, одвојиће се од тебе. Али ти не очајавај. Сети се Господа и причај људима о томе то си овде видела! И сети се – обећала си исправити свој живот!’

Повратак

– Већ сам се обрела у свом телу. Осетила сам да ми је страшно хладно: смрзла сам се веома. Помолила сам се: ‘Хладно ми је! И чујем глас на десно уво:

Стрпи се одмах ћу доћи за тобом! И тачно, отварају се врата, улазе две жене са малим колицима – хтеле су да ме возе на обдукцију. Дошле су код мене а ја сам збацила чаршав.

А оне – у вику и бежање! Професор Псахес, који ме је оперисао, долази с лековима. Говори: ‘Могуће је да је жива!’
Светли неком лампом. А ја све видим, осећам, и завришло се тако, да ништа нисам могла да кажем, само сам намигнула. Одвезли су ме у болничку собу, обложили термофорима, умотали у чаршаве. Када сам се загрејала, испричала сам шта се десило са мном. Борис Исаковиц Псахес ме је пажљиво саслушао. Рекао је да је после моје смрти прошло три дана.

Продужетак

– Још у болници – говори матушка Антонија – написала сам шта се са мном десило у новинама ‘Наука и религија’. Не знам да ли су штампали. Професор Псахес је назвао мој случај јединственим.

Дар

О матушки Антонији у Пецори говоре са љубављу. Причају то поред великог дара да утеши људе она има и дар да види духовним очима.

-Било је времена када сам невероватно ‘видела’ – говори матушка Антонија. Затим сам замолила Господа да ми одузме тај дар.

– Рекли су ми да сте видели чудо у храму: тајну претварања хлеба и вина у Тело и Крв Христову.

– То је било на Пасху, када су Царска Врата, која затварају улаз у олтар, отворена. Стојим ја поред Царских Врата, чекам Причест. И посматрам како свештеници у олтару савшравају тајинство, ваде из просфоре честице…

Мислим се: како ће хлеб постати Тело Христово?

И одједном је на Олтару, као сунце засијало.

Видим – уместо просфоре Младенац лежи. Прелеп, сав се светли. А свештеници Њега … у груди!
Повикала сам : ‘Не бодите Младенца!’ Људи ме гледају, не схватају у чему је ствар. А ја видим: чаша златна, за Причест, изгледа прозрачна, скоро стаклена. И сама се пуни Крвљу. После Службе сам са страхом причала о свему свом духовнику. Он ме је умирио: ‘Господ ти је показао чудо, радуј се!’

– Ево и живим у радости. Хоћу свима да кажем: нема смрти, постоји живот вечни! Треба само волети ближње и бити веран Господу.

превод: Радмила Максимовић
благословение.ру

 

 

 

ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ

"ГАЗЕТА" ВАМ ПРЕПОРУЧУЈЕ

Апликација Газета

ИСТАКНУТИ ПАРТНЕР АГЕНЦИЈЕ ГАЗЕТА

ГАЗЕТА ПРОМО ВИДЕО