Belgrade
-2°C
Moscow
-6°C

"Не треба гледати на Запад, ми за њих никада нећемо бити добри јер смо православци! Одавно би нас истребили када би знали да неће добити по зубима."  Владимир Путин
Новости
(окт 16, 2017)
„Сан о независности Републике Српске сањам и надам се да ћу га досањати. Живим за њу и њен сам човек. Нећу допустити никоме да је гази. Увек ћу да будем први у њеној одбрани и од тога не бежим као појединац“, каже председник Српске Милорад Додик за Вечерње новости.
   |    (окт 16, 2017)
Амерички дневни лист The New York Times објавио је да Северна Кореја има преко 6.000 хакера чији сајбер-напади били прилично успешни. Исти лист тврди да их Пјонгјанг користи да би натерао Запад да престане да игнорише званични Пјонгјанг.
   |    (окт 16, 2017)
Ефективно објављивање рата Русији у Сирији од стране САД-а је у последње две недеље прошло незапажено у западним медијима. Колико дуго могу одржавати ову превару?
   |    (окт 16, 2017)
Међународни трибунал за бившу Југославију одавно је требало да буде затворен, јер је доказао своју пристрасност, изјавио је министар спољних послова Русије Сергеј Лавров.
   |    (окт 16, 2017)
Нова криза у Источној Европи? Вероватно у 2019. години. То је оно што открива амерички Тhe National Interest, јер би Русија могла затворити пролазак угљоводоника кроз Украјину, изазивајући незапамћену кризу на економском и политичком нивоу у Евро-Атланском систему.
   |   

АРНО ГУЈОН: СВЕ ДОК СЕ РАЂАЈУ СРПСКА ДЕЦА ИМА НАДЕ ЗА ВАСКРС КОСОВА

Арно Гујон, француски хуманитарац који нема никакве корене у Србији али је нашу земљу заволео још као тинејџер, који је сам научио српски језик и оженио се нашом суграђанком, говорио је за Спутњик о томе како помаже Србима на Косову и Метохији.

Колико француска јавност прати то што радите и колико је заинтересована за живот Срба на КиМ?

— Проблем Косова, нажалост, није више толико присутан у француским медијима. Срећом, пре неколико дана емитован је и документарац о нашим активностима. То је велики успех за нас зато што смо на неки начин успели да допремо до телевизије, што није лако у Француској.

Да ли су француски новинари које сте прошле године за Ускрс водили на КиМ били изненађени оним што су видели?

— Свакако, зато што углавном не знају шта се тамо дешава. Када увиде колико је ситуација на само два сата авионом од Париза тешка, они имају жељу и да помогну и да нешто учине. На тај начин ширимо круг пријатеља, донатора, и захваљујући њима можемо да организујемо све веће пројекте из године у годину.

Шта их конкретно изненађује?

— Француски новинари су били шокирани посебно када су посетили Ораховац. Тамо су видели да је то прави гето. Има можда 600 Срба у горњем делу града и постоје само две улице којима могу да шетају. Мртве сахрањују у црквеном дворишту, пошто је гробље оскрнављено. Француским новинарима је то било невероватно, и о томе су писали у разним медијима. Мислим да су људски примери најупечатљивији и то је оно што људи најбоље памте.

Многи Срби из Централне Србије нису били на Космету из безбедносних разлога, а могу да слушају од једног Француза његове утиске…

— Могу донекле да разумем да не иду тамо зато што се боје. Мислим да данас ипак може човек да путује по Косову, на неким местима би свакако требало бити опрезан, поготову са српским таблицама. Међутим, без проблема сваки Србин из Београда може да иде до Грачанице и да обиђе манастире и друга света места. И мислим да би било добро када би све више и више Срба ишло тамо, јер то је стварно колевка српског народа.

Одвео сам десеторо Француза у Високе Дечане и они су били задивљени лепотом манастира, разговорима са монасима, могу тек да замислим како би било за Србина који никад није био на Косову, али који је од малих ногу слушао о Косову и Метохији, кад би се нашао у том манастиру као Србин, као православац. То би било исто добро за Србе са Косова и Метохије који се осећају изоловано, усамљено, и то је начин да их подстакнемо такође да остану и да на делу покажемо да има људи који мисле на њих.

Обишли сте скоро цело Косово и Метохију. Где вам је било најлепше и најпријатније, и да ли постоји неки део који вам је посебно важан?

— Енклаве у Метохији ми се посебно свиђају. Знамо те људе већ 12 година, донекле смо и одрасли заједно, имамо те дубоке везе. Села Бања, Црколез, Суво Грло места су у која идемо већ 12 година, и тамо је стварно сјајно. Као прво природа је прелепа — они имају изворе топле воде, имају шуме, то је брдско-планински предео, људи тамо живе тешко, али су гостопримљиви. Они немају много, али дали би вам све само да се осећате добро, да се осећате као код куће. И стварно се сваки пут тамо осећамо као код куће и зато се радо враћамо.

Познајете лично много Срба на Косову и Метохији?

— Да, свакако, и то је занимљиво. Недавно кад смо објавили неки текст на нашој страници на Фејсбуку у Француској јавио нам се човек који је био војник у контингенту Кфора пре можда 15 година и питао је да ли је Томислав и даље тамо и како је. Наравно да сам одмах знао за кога пита, попричали смо мало о анегдотама, и следећи пут ћу поздравити Томислава у име овог војника.

Колико је из године у годину лакше или теже обезбедити средства?

— Можда је лакше зато што имамо више искуства, али више нас знају и у Француској и у Србији. На почетку, кад сам имао 19 година, ништа нисам знао ни о Косову ни о хуманитарној помоћи ни о хуманитарним организацијама, само сам имао добру вољу, огромну енергију и желео сам да ту енергију усмерим на нешто позитивно и конкретно. Први конвој за нас је био прави подвиг, сада све иде много лакше и брже. Захваљујући Епархији рашко-призренској можемо да знамо тачно где је потребна помоћ.

Да ли сте сигурни да ваша помоћ заврши у правим рукама?

— Од прикупљања помоћи у Француској до последњег корисника, ми смо ту. Што се тиче хуманитарних пројеката као што су реновирање школа, изградња фарми, све се то реализује у сарадњи са епархијом, и имамо наравно потпуно поверење у епархију и они у нас. Пре неколико дана отворили смо реновирану школу у Горњој Битини код Штрпца, на Шар-планини, али 40 година та школа није била реновирана. У њу иде 100 деце, и тај број се одржава, није опао ни током рата ни после рата, тако да људи тамо рађају децу и то је сјајно.

Један од пројеката који сте покренули јесу и мини-фарме…

— Имамо фарме које финансирамо у сарадњи са Епархијом рашко-призренском и народним кухињама на Косову и Метохији. То су озбиљне и велике фарме које дају храну за народне кухиње, које такође омогућавају људима из тих енклава да раде на тим фармама. То је изузетно важно јер то су самоодрживи циклуси. Ми смо ту на почетку, финансирамо све што је потребно за првих годину дана рада, а после тога тај пројекат функционише самостално. Финансира се од прихода од продаје млека, сира.

Друга ствар је оно што смо почели у децембру, поделили смо неколико десетина грла оваца сиромашним породицама које се баве сточарством како бисмо ојачали њихова стада или како би они сами покренули те мини-фарме да могу да раде и да живе од својих руку а не од хуманитарне помоћи. Људи у енклавама су стварно вредни, али немају често могућност да раде и да живе од свог рада. Такође, они нису имали где да продају робу коју су произвели, па смо зато опет у сарадњи са епархијом финансирали једну млекару и једну фабрику за пастеризацију воћа и поврћа које откупљују од тих малих произвођача и пласирају робу на тржишту.

Који је најдирљивији тренутак који сте имали?

— Стиже лепо време, па ћу говорити о летовању. Већ шест година децу с КиМ водимо на море, многи тада први пут напусте своја села и осећају се слободно и безбедно. Пре три године, мали Милош, кад је први пут ушао у море, јако је узвикнуо: „Па море је слано“, и то је нешто невероватно. Дете од 10 година које се изненади како је море слано. Ето, то су емотивни тренуци, деца која први пут у животу откривају море, чари купања. То је стварно изванредно, и зато то организујемо сваке године, да могу макар осам дана да буду као сва друга деца у Европи.

Често обилазите и манастире на Косову и Метохији, да ли су вам Високи Дечани најдражи, пошто сте се тамо венчали?

— Тамо сам увек осећао посебно узвишење. Ту посебност сви издвајају. Као прво, пре него што стигнете у Дечане морате да идете једном клисуром, па мислите да сте изгубљени и одједном налетите на један чекпоинт где су бодљикаве жице, и онда опет на возила, па онда до једног другог чекпоинта, и онда се одједном уздиже велики манастир, огроман, леп, сав у зеленилу. А онда кад уђете и видите да то није само леп споменик, већ да је то у ствари живот, кад видите монахе који ту живе, који раде, обрађују земљу, узгајају стоку, када разговарате с њима док живе ту изоловани од спољашњег света — видите да они имају још бољи поглед од нас који у том свету живимо.

Веома су оштроумни, обавештени, паметни и свакако су одговорни за то што се сви ми тамо осећамо лепо. Гостопримљиви су, и због свега тога су права господа. Када први пут уђете тамо и када изађете — после ништа више није исто. Сви су то рекли и сви о томе говоре. И моји волонтери са којима сам био десетину пута у том манастиру и војници италијанског Кфора који тамо живе и чувају манастир.

Има ли неких сличних страних хуманитарних организација које помажу Србима на Космету?

— Подстакли смо у Шпанији и Италији да се оснују сличне организације и функционишу већ неколико година. Још су скромне, али редовно помажу. Они су изворни Шпанци и Италијани, а не само Срби из тих места.

На промоцији ваше књиге „Сви моји путеви воде ка Србији“ представили су вас као наследника Арчибалда Рајса. Да ли сте поносни?

— Да, свакако. И не знам шта да кажем, јер је по мом мишљењу то превише. Арчибалд Рајс је историјска личност која је изузетна и коју изузетно поштујем. Кад ме људи упоређују с њим свакако се осећам поносно, али нисам сигуран да сам заслужио толико комплимената и такво поређење. У сваком случају, то ме подстиче да наставим да помажем, да радим још више, још боље и да не одустајем. То ме такође мотивише да организујем још више акција, да окупим људе око себе који деле исто мишљење, који имају исту енергију да бисмо променили стање на терену.

Како видети будућност Срба на Косову и Метохији?

— Срби желе да остану на Косову и Метохији. Они рађају децу, и то је најбољи знак наде, знак да они нису поклекли и да неће одустати. На нама је да их не напустимо, да их не заборавимо и да им покажемо да нам је стало до њих. Без Срба, без нас из Европе који их нисмо заборавили, тешко ће опстати, и зато треба да наставимо и да их подржавамо у тој великој животној борби.

Где проводите овај Ускрс?

— Ускрс ћу провести у Француској, тамо ћемо прославити и рођендан ћерке Милене, која пуни две године, тако да ћу бити тамо породицом, са својим родитељима и родитељима моје супруге. Током Ускрса прошле године сам био на Косову и Метохији са екипом француских новинара, и то је било веома занимљиво за њих.

(rs.sputniknews.com)

ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ

"ГАЗЕТА" ВАМ ПРЕПОРУЧУЈЕ

Апликација Газета

ИСТАКНУТИ ПАРТНЕР АГЕНЦИЈЕ ГАЗЕТА

ГАЗЕТА ПРОМО ВИДЕО