Belgrade
-2°C
Moscow
-6°C

"Не треба гледати на Запад, ми за њих никада нећемо бити добри јер смо православци! Одавно би нас истребили када би знали да неће добити по зубима."  Владимир Путин
Новости
(мар 13, 2019)
Шефица дипломатије ЕУ Федерика Могерини изјавила је данас у Њујорку да је за наставак дијалога Београда и Приштине неопходно да Kосово укине тарифе и поручила да финални споразум мора бити у складу са међународним правом, али и добити подршку Савета безбедности УН.
   |    (мар 13, 2019)
Војна операција НАТО-а против суверене Савезне Републике Југославије је претворилa Алијансу у главну опасност за безбедност у свету, а некажњавање одговорних довело је до нових трагедија у Сирији, Ираку и Либији, саопштио је Савет федерације Русије.
   |    (мар 05, 2019)
Изјава помоћника председника САД за националну безбедност Џона Болтона да Русија није испоручила Венецуели партију медикамената није тачна, рекао је шеф руске дипломатије Сергеј Лавров на конференцији за штампу са катарским колегом Мухамедом бен Абделом Рахманом ел Танијем.
   |    (мар 05, 2019)
Ако заједно с другим колегама у Председништву, најдуже за годину, не успем да вратим Босну и Херцеговину са садашњег пута самоуништења на прави пут, напуштам Председништво, враћам се у Бањалуку, па нека све пропадне, изјавио је у интервјуу за Ал џазиру Балканс председавајући Председништва БиХ Милорад Додик.
   |    (мар 05, 2019)
Бивша државна секретарка САД Хилари Клинтон се неће кандидовати за место председника САД 2020. године, али неће ни напустити политику.
   |   

23 ГОДИНЕ ОД ЕГЗОДУСА: ЖИВИ И МРТВИ САРАЈЕВСКИ СРБИ У ИСТОЈ ИЗБЕГЛИЧКОЈ КОЛОНИ – ЗБОГОМ САРАЈЕВО

Ових дана навршава се 23 године од егзодуса сарајевских Срба након потписивања Дејтонског споразума, када је око 150.000 Срба трајно напустило своја прадедовска огњишта и када су оставили своје домове и све што су пре њих генерације и генерације Срба вековима стварале.

– Фебруар и почетак марта 1996. године… Срби су напустили одбрањене општине и насеља тадашњег Српског Сарајева – Грбавицу, Неђариће, Илиџу, Илијаш, Хаџиће, Вогошћу, Рајловац – и савлађујући снежну олују, у избегличким колонама напуштали куће и станове, њиве, воћњаке, очевину и дедовину – наводи Славко Јовичић Славуј у ауторксом тексту објављеном на свом блогу.

Он је подсетио да је егзодус сарајевских Срба почео 17. фебруара 1996. године, те да су тог дана биле Задушнице. „Сарајево а ни православни Срби не памте црње Задушнице од тадашњих“, истакао је Јовичић.

– Моји Хаџићани су у паници. Немају никога да питају шта се дешава, мада су сви појединачно донели одлуке да неће остати у граду који су цели рат херојски бранили и одбранили. У току скоро четверогодишњег рата било је дана кад је дневно на сам град падало и више од 1.000 непријатељских граната. А у септембру 1995. године уследили су и НАТО удари и бомбардовање више локација на подручју Хаџића. Злочиначким ударима и бомбардовањима био је изложен некадашњи предратни гигант наменске војне индустрије Ремонтни завод ондашње Југословенске народне армије – истакао је Јовичић.

Он је нагласио да је народ био препуштен сам себи и свако се сналазио онако како је знао и умео. „Сви су ишчекивали долазак обећаних аутобуса и камиона за евакуацију становништва, али они нису долазили. Паника је надилазила људски разум, јер нико није био спреман да сачека муслиманске осветнике који су потпомогнути снагама такозване међународне заједнице кидисали на просторе који су Дејтонским споразумом отети од Срба и предати муслиманима“, додаје се у тексту.

Такође, у исто време или дан два касније, подсећа Јовичић, две хиљаде људи на гробљу поред православне цркве посвећене Светом пророку Илији у Илијашу, опраштало се од својих огњишта која су бранили и одбранили током последњег рата.

– И око других верских објеката и на гробљима дуж Српског Сарајева били су идентични призори. Опроштај је приређен и на Кривоглавачком гробљу смештеном на узвишици изнад истоименог села, западно од урбаног дела Вогошће. Преживели Срби су ископавали своје мртве и са собом су их носили у непознато. Тешко је било распознавати мртве и преживеле, тешком трагедијом сломљене и унесрећене Србе – наглашава Јовичић у тексту.

 

 

Јовичић подсећа да Срби сарајевских општина /Хаџићи, Илиџа, Илијаш и Вогошћа/ ископавају своје мртве и носе их са собом и тако заједно и живи и мртви у истој колони крећу на пут неизвесности и без повратка…

Тог фебруара и почетком марта 1996. године кренуло је 150.000 Срба у неописивом сарајевском егзодусу… Уз срушену ограду и неколико оскрнављених споменика трајно су се опраштали Срби од својих огњишта. Били су то неми сведоци злочина које су у лето 1995. године починиле међународне снаге за такозване брзе интервенције. Биле су то злочиначке снаге НАТО савеза које су данима гађале српске положаје.

У два-три налета ИФОР-ови хеликоптери брујали су изнад гробља. Падао је снег. Страшно је било хладно. Опроштај одлазећих Срба са гробовима најмилијих трајао је дуго. Туга је стизала до неба, али је нико други није осећао осим Срба у незабиљеженом егзодусу. Бол и туга су били незамисливи и неописиви“, наводи Јовичић.

Према његовим речима, главни проблем представљала је чињеница да су такозване међународне институције нагло одлучиле да муслиманске власти преузму српске општине и то месец дана пре предвиђеног рока, што је додатно убрзало ионако велику трагедију сарајевских Срба.

Вогошћани и Рајловчани нису ни слутили да ће морати да крену већ 23. фебруара иако је првобитни рок утврђен у Дејтону био 19. март. Остаће запамћено да су за промену рока сазнали из циничних летака које су им делили припадници ИФОР-а.

– Уз стихове Шантићеве песме ‘Остајте овдје’/!?/, исписаним на тим листићима, Србима је предочено да федерална полиција прво улази баш у те општине. Народ је био затечен и збуњен. Уследиле су дуге и бесане ноћи у кратком временском периоду фебруара у хаџићким, илиџанским, илијашким и вогошћанским насељима – додаје Јовичић.

Он наводи да ништа није било од обећаног конвоја камиона и аутобуса за исељавање преосталог становништва који је требало да буде на локацијама 21. и 22. фебруара /више од половине становништва је раније напустило овај део Сарајева/. Први аутобуси дошли су тек након два дана. Народ је са кесама у рукама бежао спашавајући голе животе.

И речи су се ледиле у требевићкој и романијској мећави кроз коју се пробијала непрегледна колона возила.

 

 

Уз пут, Срби су каменовани на поједним местима. Беше то поздрав ‘за срећан’ пут Србима, упућен од бивших комшија и ратних противника који за три и по године рата нису успели ни педаљ да заузму српских општина. Сваки сарајевски Србин из избегличке колоне и данас, 23 године од преживљене голготе носи своју муку, очај, сету и завичај у очима као сећања и успомене.

Да су могли уместо будућег живота, а већина њих тада нису знали ни куда иду и где ће да се скрасе, најрадије би са собом понели све – куће и станове, ваздух, шуму, сарајевска брда“, констатује Јовичић, који је био заробљен у логору „Силос“ у Тарчину.

Брзо као муња, каже Јовичић, прошао је месец и још пар дана од како је био на слободи.

– Тада сам време мерио на сате. Дани као да нису ни постојали. Након 1.334 дана проведена у муслиманским конц-логорима /из муслиманских логора смрти изашао сам на Богојављење 19. јануара 1996. године/ опет сам морао да кренем у неизвесност. Морао сам опет тражити нови дом. Морао сам опет све почињати из почетка са неколико најлон кеса у које је стала сва моја имовина и имовина мојих предака. Са породицом, троје деце и супругом носио сам само најлон кесе у које је стала сва наша прошлост. О будућности нико није ни размишљао – наводи Јовичић, додавши да је тугу преживео срећан, јер је био са својом породицом.

Деца су на трактору, каже, Јовичић, немо све посматрала, јер мало шта су могла да разумеју.

– Тракториста ме плачљивим гласом питао где треба да нас вози. Нисам знао где идемо. Размишљао сам да ће ме негде неко прихватити, али све су то биле илузије. Паника је била једини путоказ. Рекао сам му да вози све док има горива, па где се зауставимо… биће то српска земља за нови почетак. И било је тако… Колективни центар, један собичак без пећи, без дрва … Неколико конзерви и тврд хљеб били су једина нада да постоји живот…, истакао је Јовичић.

Он је подсетио да је пре рата, по попису из 1991. године, у Сарајеву живело 157.000 Срба. По попису становништва из 1971. Срби су чинили већински народ у Сарајеву као и деценијама раније.

Попис становништва у БиХ из 2013. године показује да су Срби по бројности у Сарајеву на нивоу статистичке грешке, а да у целој Федерацији БиХ има око четири одсто предратних становника српске националности.

– Остаће забележено да нас више нема тамо где смо некада били и да нас више никад неће ни бити… Све је то живот и он траје… до када, е то нико не зна. Збогом Сарајево – каже Јовичић.

(РТРС)

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ

"ГАЗЕТА" ВАМ ПРЕПОРУЧУЈЕ

ОГЛАСНИ ПРОСТОР

 

ИСТАКНУТИ ПАРТНЕР АГЕНЦИЈЕ ГАЗЕТА

 

ГАЗЕТА ПРОМО ВИДЕО