Belgrade
-2°C
Moscow
-6°C

"Не треба гледати на Запад, ми за њих никада нећемо бити добри јер смо православци! Одавно би нас истребили када би знали да неће добити по зубима."  Владимир Путин
Новости
(мај 08, 2021)
Због многих крвавих сукоба у прошлости, Западни Балкан остаје један од најнапетијих региона у Европи. Упркос релативном миру, тема могућег рата периодично се поново појављује на дневном реду и за то постоји много разлога који су засновани на етничкој и верској основи. Пре свега, ово се тиче територија попут Космета, Босне и Херцеговине и такозване Прешевске долине на југу Србије.
   |    (апр 29, 2021)
Амбасадор САД у Београду Ентони Годфри изјавио је данас да је, према његовом мишљењу, познати научник и геније Никола Тесла - Американац. Подсетимо, Тесла је до јуче за Амбасаду САД у Београду био Србин што се може видети и у рекламној кампањи "Ви сте свет", у њеној режији. 
   |    (апр 28, 2021)
Признавањем геноцида над Јерменима 1915-те у Турској Џо Бајден је ударио на Реџепа Тајипа Ердогана због куповине руских ПВО ракетних система С-400. Неки мисле да иза признања стоје исти интереси и мотиви као и 2016-те када су Американци преко незадовољних у турској армији покушали да изведу пуч против Ердогана који је једва сачувао власт и главу.
   |    (апр 28, 2021)
Бубица на реверу градоначелника Драшка Станивуковића у време разговора врха Републике Српске са Александром Вучићем је приоритетно безбедносно питање – оценио је за ТВ Хепи експерт за безбедност Џевад Галијашевић.
   |    (апр 28, 2021)
Лига историчара са тзв. Косова „Али Хадри” тражи од председника САД Џоа Бајдена да званично призна да је у периоду између 1998– 1999. Србија починила геноцид над Албанцима. Ова организација, тачније њен огранак из Дечана, послала је захтев америчком амбасадору Филипу Коснету да изврши притисак на Бајдена и призна геноцид над Албанцима, као што је у суботу признао геноцид над Јерменима, поставши тако први председник САД који је то учинио.
   |   

СИН „СВАТА СА БАШЧАРШИЈЕ“: КАКО ДА ОПРОСТИМ, КАД СЛАВЕ ЗЛОЧИН

Федерација БиХ данас обележава највећи празник, а породица Гардовић и сарајевски Срби присећају се дана када је убијен отац и муж Никола Гардовић, само зато што је на венчању сина носио црквену тробојку са четири оцила. Могу да кажем — праштам, али коме, кад онога на другој страни то не интересује, каже за Спутњик Николин син, протојереј Јован.

Николу Гардовића у фабрици „Васо Мискин Црни“ нико није знао по имену. Звали су га Поп. Током преподнева служио је држави као ковач, а послеподне и празницима Богу у парохијској цркви у коју је редовно одлазила и његова жена са петоро деце — ћерком и четири сина, од којих ће чак тројица касније завршити богословске школе и постати свештеници.

Био је то дан који је требало да остане у најлепшој успомени, јер нема веће среће за оца него када жени сина. Али дан се претворио у пакао. У породичну трагедију. Ипак, постао је и симбол трагедије сарајевских Срба, свих који су живели у Босни и Херцеговини. Био је то 1. март 1992. године.

Четврт века од Николиног убиства, догађаја у региону познатог као „убиство српског свата у Сарајеву“, причамо с једним од његових синова, протојерејом Јованом Гардовићем, свештеником цркве Светог Александра Невског у Београду.

Данима пре годишњице поново пролази кроз све, и, признаје, не може ни да замисли како је његовом брату Милану, који се на данашњи дан, уместо годишњице брака, љубави, присећа убиства свог оца. Јован је небројено пута реконструисао тај дан, питао се шта би било да није баш он возио младенце, да у тренутку убиства није био у порти цркве, већ на проклетом паркингу. Најгоре је, каже, око годишњице убиства, али прогон прошлости не зна за календар.

„Скоро је било, негде јесенас, ухватила ме нека носталгија, размишљање, па сам се затворио у собу. Сви укућани се тада склоне од мене, јер знају да је дошло то ’моје време‘. Годинама се сви боримо са мишљу шта смо то могли да урадимо другачије, да ли је то могло да се спречи. Ја сам поготово себи постављао то питање, пошто у том тренутку нисам био уз оца. Можда бих ја страдао, да ли је требало остати у нашој, ближој цркви… Много је питања. Али, кад се нешто деси, не можемо се вратити уназад, вртимо се у круг и одатле не излазимо“, каже отац Јован.

Небројено пута прегледао је снимак свадбе, дочек гостију, „откуп младе“, венчање, радосна лица, озарено лице оца у цркви иза младенаца, а само пола сата након тога, убијен је. Двадесет пет година траје недоумица — ко су ти људи, зашто баш они, зашто његов отац. Највише нас мучи чињеница што нема званичног одговора на питање да ли иза свега стоји само Рамиз Делалић, који је пуцао, или неко други, каже наш саговорник.

„Ухапшен је сат после убиства, мој брат и још један сведок ишли су у СУП и идентификовали га, али њега су исто вече пустили. Нестао је, а у априлу се вратио у Сарајево, пред почетак правог рата. После Дејтона се вратио, јер се једно време крио у иностранству, новине су писале да је дошао због бизниса, ухапшен је и почело је суђење, из трећег покушаја“, присећа се отац Јован.

Као човек од поверења, убица је убрзо постао команднт Девете муслиманске бригаде. За заслуге, од Алије Изетбеговића добио је пиштољ са посветом. Рамиз није доживео пресуду — кад је завршено изношење одбране, убијен је, медији кажу у мафијашком обрачуну. Политичар и новинар Фахрудин Радончић тврди да иза убиства стоји СДА, странка Алије Изетбеговића. Као човека и свештеника, нашег саговорника питамо да ли је опростио. Каже да се данас реч ’опростити‘, много лако користи, посебно у политици. Иду лево-десно, и тобоже праштају, ја то не бих тако лако користио, каже отац Јован.

„Ово је прва недеља поста, ми овде у цркви једни другима прилазимо и кажемо, опрости. Ми једни другима праштамо. Али за 25 година нико није нашао за сходно са друге стране да покаже трунку разумевања, жалости, жеље да затражи опроштај. Ја могу да кажем ’праштам ти‘, али коме да кажем, кад онога на другој страни то не интересује. Да га занима, показао би неку жељу. И тај Рамиз, убијен је 15 година касније, видео је мене, брата, сестре, зета, могао је да нађе начин, у чекаоници у суду, могао је да каже неку реч, десило се, није било намерно, била је таква атмосфера, узаврела крв, могао је да нађе реч оправдања. Није то урадио. Никола Гардовић је био грађанин Сарајева, грађанин БиХ, нико из града, републике или неке странке није дошао и рекао — десило се шта се десило, можемо ли да извучемо неку поуку да наша поколења не начине исту грешку“.

Пошто никада није наишао на разумевање „друге стране“ наш саговорник данас ретко одлази у Сарајево, не осећа се пријатно тамо. Док је трајало суђење, пролазио је својим омиљеним улицама детињства и срећне младости, али данас тамо више нема разумевања, а нема ни Срба. Не жели да га гледају попреко јер говори екавицу, волео би да поново попије пиво после ћевапа код Ферхатовића, али пиво се на Башчаршији више не служи.

Отац Јован каже да је најстрашнија чињеница да се после рата ништа није променило и да актуелна прича о референдму и Дану Републике Српске, који смета држављанима БиХ друге националности, то савршено осликава.

„Њима је сасвим нормално да је први март Дан независности БиХ, а то што је на тај дан убијен Србин, што је пала српска крв и што добар део држављана БиХ тај дан не сматра празником јер не може да се радује, то им не смета. Тај референдум је трајао два дана, 29. фебруара и 1. марта, али резултати нису били одмах, могли су да узму други дан за празник, али то нико није предложио. И даље се инсистира на томе да је крив онај други. Туга ми је само у томе што не видим неко решење за убудуће у реторици коју мало-мало па чујемо“, закључује отац Јован.

Прошло је 25 година од убиства Николе Гардовића, живот је отишао даље. Јованов брат Милан, младожења, данас је свештеник у Малмеу, а Арсеније служи у Стокхолму. Наш саговорник, отац Јован, у Београду је дочекао да му једна ћерка дипломира, да се друга уда, да син Никола, који носи дедино име, упише трећу годину Богословског факултета, а недавно је добио и унука. О догађајима од 1. марта браћа све ређе причају, сами се боре са својим болом.

Амерички медији јавили су 1. марта 1992. да је у Сарајеву убијен муслиман. Да је било тако, на том месту била би плоча, неки трг сигурно би носио његово име. Никола данас своје Сарајево гледа са Бара, сете га се само Срби 1. марта. Заслужио је спомен-плочу, као грађанин Сарајева који је умро, а никога ничим није испровоцирао. Ако ни због чега другог, онда зато што се сваког поподнева молио за све људе света, за љубав и мир.

(rs.sputniknews.com)

ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ

"ГАЗЕТА" ВАМ ПРЕПОРУЧУЈЕ

98187093 262121271815911 5764122891809456128 n

ОГЛАСНИ ПРОСТОР

 

ИСТАКНУТИ ПАРТНЕР АГЕНЦИЈЕ ГАЗЕТА

 

ЈА ВОЛИМ СРБИЈУ